Da li je na pomolu kompromis između države i bivših vlasnika

Javna rasprava o Nacrtu zakona o restituciji ulazi u završnu fazu a očekuje se da će se konačna verzija teksta naći pred poslanicima Narodna Skupštine krajem ove ili početkom naredne godine. Usvajanje tog dokumenta s nestrpljenjem isčekuje ne samo oko 70 hiljada građana čija je imovina, u prethodnih šesdeset godina eksproprisana ili neopravdano konfiskovana, već i veliki broj investitora. Njih najviše zanimaju izmene u delu koji se odnosi na gradsko građevinsko zemljište, jer sadašnji status prema kome ne mogu postati vlasnici već samo zakupci zemljišta na kome grade objekte, sigurno ne uliva puno sigurnosti. S druge strane, stručnjaci ukazuju da monopol koji država ima nad gradskim građevinskim zemljištem, omogućava da se cena zakupa i nadoknada za uređenje, formira nezavisno od stvarnih troškova ulaganja, što je na pojedinim atraktivnim lokacijama u većim gradovima, posebno u Beogradu, enormno podiglo troškove izgradnje.

Više od 73.000 zahteva za povraćaj imovine

Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, koji je stupio na snagu u junu 2005. godine, bio je prvi signal bivšim vlasnicima da će im oduzeta imovina biti vraćena, i oni su imali rok da do 30. juna prošle godine, prijave svoja potraživanja. U periodu od godinu dana, u Direkciji za imovinu zavedeno je ukupno 73.569 predmeta. Od ovog broja, imovina iz oko 1.500 predmeta nije evidentirana kao potraživanje, jer su zahtevi stigli pre ili posle zakonskog roka. Više od polovine prijava potkrepljeno je i kompletnom dokumentacijom, a najveći deo, čak 38.000 zahteva odnosi se na oduzeto zemljište. Povraćaj oduzetog poljoprivrednog zemljišta traži više od 30.000 bivših vlasnika, gradsko građevinsko zemljište očekuje oko 15.000 građana, a na dugačkoj listi potraživanja nalazi se i 125 zahteva za vraćanje rudnika, 105 za povraćaj štamparija, 93 za bioskope, u 44 zahteva predmet su hidroelektrane, a veliki je i broj kuća, stanova, stambenih zgrada i poslovnog prostora.

– Tekst zakona koji se nalazi u javnoj raspravi predstavlja kompromis između mogućnosti države i zahteva bivših vlasnika, a kako je reč o izuzetno osetljivoj oblasti, gde ispravljajući jednu nepravdu morate voditi računa da ne napravite novu, izuzetno sam zadovoljan načinom na koji je Nacrt tog dokumenta prihvaćen među stručnjacima iz te oblasti ali i kod građana koji su bili žrtve nacionalizacije. Ono što je od toga mnogo bitnije, je da usvajanje zakona predstavlja veliki korak u procesu tranzicije, koji je trebalo ranije napraviti, jer bi sigurno priliv stranih investicija bio brži i značajniji. Veliki je broj stranih investitora koji još uvek čekaju da državna imovina pređe u privatnu, kako bi sa većim stepenom sigurnosti ušli u realizaciju projekata. Jer, treba imati u vidu da će odmah po usvajanju zakona o restituciji, morati da usledi i donošenje seta zakona o opštim svojinskim odnosima, kojima će pitanja imovine biti regulisana po evropskim načelima. Paralelno sa tim, mora se urediti i status javne svojine, koja je specifična, bez obzira na to da li je reč o državnoj, republičkoj ili svojini lokalne zajednice. Tek nakon toga, imaćemo solidan pravni fundus za donošenje kvalitetnih zakona u oblasti građevinarstva, koji su osnova za veće investicije – kaže za Danas Milan Parivodić, savetnik premijera Vojislava Koštunice, inače i autor osnovnog teksta Nacrta zakona o restituciji.
Naš sagovornik ističe da se osnovni kvalitet predloženog zakona ogleda u tome što će njegovom primenom, u kratkom roku od šest do devet meseci, više od 80 odsto bivših vlasnika moći da uknjiži vraćenu imovinu, a u većini slučajeva to će se dogoditi po službenoj dužnosti i bez podnošenja posebnih zahteva. Parivodić podseća da je osnovno načelo predloženog zakona da se, danom stupanja na snagu, „denacionalizovana imovina vraća bivšem vlasniku u svojinu i državinu, a ako to nije moguće, bivši vlasnik ima pravo na obeštećenje. Ako vraćanje državine na oduzetoj nepokretnosti nije moguće ili celishodno, bivšem vlasniku vratiće se svojina na oduzetoj stvari a sa držaocem će se uspostaviti zakupni odnos po tržišnim uslovima“.
Princip naturalne restitucije obezbeđuje u 80 odsto slučajeva, jedinstvo vlasnika objekta i zemljišta. To, drugim rečima, znači da se nekadašnjim vlasnicima vraća zemljište koje sada ima status gradskog građevinskog zemljišta i oni će moći, u roku od šest meseci nakon usvajanja zakona, automatski da ga uknjiže kao svojinu. Ukoliko su, pak, prodali objekat izgrađen na tom zemljištu, što je podrazumevalo i pravo korišćenja te površine, zemljište će na svoje ime uknjižiti novi vlasnici. Jedini oblik dvojnog vlasništva javiće se u slučajevima kada je na zemljištu eksproprisanom bez nadoknade izgrađen objekat. U tom slučaju, vlasnik objekta postaje zakupac zemljišta od nekadašnjeg vlasnika, po osnovu ugovora o zakupu gradskog građevinskog zemljišta, koji je prilikom gradnje sklopio sa lokalnim vlastima. Visina naknade koju će vlasnik objekta plaćati vlasniku zemljišta, utvrđivaće se, kao i do sada, opštinskom odlukom, tako da ni jedna od kategorija invesititora neće biti ugoržena usvajanjem zakona o restituciji.
Iako predloženi zakon daje prednost naturalnoj restituciji u svim slučajevima u kojima je to moguće, zaštićena su i prava takozvanih „savesnih sticaoca“. Tako će pravo da nekrentinu uknjiže na svoje ime imati svi sadašnji vlasnici koji su do imovine došli po tržišnim cenama, a prethodnim vlasnicima će, u tom slučaju, biti isplaćena nadoknada u novcu ili obveznicama Republike Srbije. Stari vlasnici imaće, takođe, pravo na obeštećenje ukoliko se oduzeta imovina ne može vratiti u celini, ili na drugu odgovarajuću svojinu.
U Mreži za restituciju kažu da su zadovoljni Nacrtom zakona i naglašavaju da su neka od ponuđenih rešenja bolja od regulative koja je primenjena u zemljama iz okruženja.
– Naše primedbe više se odnose na neke disonantne tonove koje smo čuli u javnoj raspravi nego na sam tekst predloženog zakona. Imam utisak da je u debatama koje su vođene u vezi sa ovim zakonskim rešenjem, napravljen pokušaj „tajkunskog udara“. Kad to kažem, mislim na predlog koji se mogao čuti da novi vlasnici privatizovanih preduzeća, izgrađenih na nacionalizovanom zemljištu, treba da dobiju na poklon zemljište na kome se nalaze objekti koje su kupili (za razliku od fizičkih lica koja u takvim situacijama postaju zakupci kod starog vlasnika). Jasno je ko je najviše zemljišta i preduzeća kupovao i ko bi od toga imao koristi, ali se nadam da država neće napraviti još jednu nepravdu ljudima čija je imovina oduzeta. Takva izmena bi unela dodatnu pravnu nesigurnost. U opticaju je i predlog da se restitucija zemljišta razdvoji od postojeće restitucije, ali i to bi bio apsurd, jer je upravo zemljište najčešće u predmetima za povraćaj. Protivnici aktuelnog Nacrta zakona pokušavaju da pripišu tom dokumentu i stvari koje ne stoje. Na primer, potencira se, čini mi se bez prave argumentacije, da će se pojaviti dualizam vlasništva u slučajevima kada se vlasništvo nad zemljištem ne poklapa sa vlasništvom nad objektom. Pri tom, oni koji zagovaraju tu tezu, zaboravljaju da je to naša realnost, i da je načelo da se svo gradsko građevinsko zemljište vrati u posed starim vlasnicima, ključni kvalitet Nacrta, jer uspostavlja jedinstvo vlasništva u nekom prelaznom periodu. I kod dihotomije vlasništva, stari vlasnici su limitirani u svojim pravima, jer će opet opštine određivati cenu zakupa. Ako se osvrnemo na iskustva drugih država u okruženju, videćemo da su rešenja uglavnom slična, čak su neka od rešenja predviđena srpskim Nacrtom zakona o restituciji kvalitetnija od zakona koji su doneli naši susedi – kaže za Danas Mile Antić, koordinator Mreže za restituciju u Srbiji.