Duhovitost gde joj mesto nije

 A korupcija to jeste. Ali život često ne haje za logiku. Naročito u balkanskim državama u tranziciji. Tako je baš nedavno i istovremeno kad je izraelski premijer podneo ostavku zbog sumnji u korupciju, nama prostorno mnogo bliži makedonski predsednik Branko Crvenkovski abolirao svog stranačkog kolegu, gradonačelnika Strumice Zorana Zaeva od svih optužbi i pre nego što je sud stigao da se njima pozabavi. Na užas pravnih stručnjaka. Koji su tumačili da ovo pravo predsednika postoji kao anahronizam, ali da ga niko u svetu ne koristi. Zaev je u međuvremenu ojačao svoj položaj u Socijaldemokratskoj stranci Makedonije. Tako da smo mi sa našim predsednikom čisto srećne ruke.

Ali, predsednik očito govori iz glave. Pošto je teško zamisliti da su mu ovaj govor pripremili njegovi pametni medijski savetnici. Pa je na aplauz kojim je ispraćeno njegovo obećanje da neće raditi ono što ne bi ni smeo da radi,dodao: Nisam siguran da svi u ovoj sali imaju razloga da se raduju. Predsednik je blistao, blistali su njegovi saradnici, blistali su i mediji. Cela se Srbija zabavljala pitanjem za milion dolara: Na koga je mislio predsednik.

Budući opet duhovit na mestu na kome duhovitosti mesta nema, predsednik je polit-marketinški poentirao. Na temi koja izaziva gorčinu većine građana. Jer, ako predsednik nije siguran u svoje odabrane stranačke kolege, znači li to da on ima osnovanih sumnji kojima se u po glasa bave i mnogi građani. Ako takvih sumnji ima, zašto nešto nije preduzeo, pa tek onda poentirao. Tada mu duhovitost sigurno ne bi padala na pamet. Nekako u isto vreme, došlo je do rascepa u samom vrhu Srpske radikalne stranke. Brojčano gledano,jedinog pravog političkog konkurenta Demokratskoj stranci. Taj rascep je enormno ojačao poziciju Demokratske stranke i u Srbiji, i u Narodnoj skupštini i u Vladi Republike Srbije. Sa samo 142 poslanička glasa evropejci su prvi put u našoj istoriji, podržani kontradiktornim i konfuznim izjavama ministara, u potpunu konfuziju bacili rusofilsku struju uprkos „njenih“ 214 glasova za gasni sporazum sa Rusijom. U Srpskoj radikalnoj stranci će ojačati besperspktivna nacionalistička struja. Nije sigurno da će agilniji Tomislav Nikolić prepoloviti stranku sporog Vojislava Koštunice. Za neophodnu skupštinsku većinu demokratama je sada na raspolaganju više komotnih kombinacija. Pri takvom stanju stvari, i uz potpunu kontrolu Srbije u lokalu,teško je zamisliti da bi istaržni i pravosudni organi na svoju ruku i započeli posao u kome predsednik, kako je obećao, ne bi u zaštitu uzeo stranačke kolege. Ako je to uopšte zamislivo, čistka bi trebalo da bude pokrenuta odgore, od predsednika. Jer ko na brdu ak i malo sedi, bolje vidi nego mi pod brdom. On vidi, iako mi trpimo.

Ne treba ni da podsećam da je za poslednjih osam godina bilo afera, ohoho, ali nijednog epiloga doživeli nismo.

PRINCIPIJELNOST: Skupština grada Beograda izabraće direktore gradskih javnih preduzeća putem konkursa na kome će moći da učestvuju samo oni koji su lično pozvani. I koji ispunjavaju kriterijume koje će utvrditi gradski sekretarijati. A lepo meni moja deca kažu, da se u tu stvar ne petljam. Biće na kraju prevara. I biće.

Koliko vidim, nije sigurno ni da će za svako mesto biti pozvano da učestvuje više kandidata. Može se desiti da bude i samo jedan. Političke stranke su u ovom pokušaju profesionalizacije onoga što je od početka moglo da bude jedino profesionalno dale na zamršeno prestrojavanje kome je teško otkriti smisao, mada je krajnji cilj jasan. Demokratska stranka Srbije je objavila da će njena četiri direktora u četiri gradska javna preduzeća biti pozvana da na konkursima svakako učestvuju. Pošto su nesumnjivo najbolji, baš će oni biti test koji će pokazati koliko je sadašnja vlast u gradu iskrena i poštena.Istovremeno, ista DSS izbacila je navodno iz članstva sadašnje direktore EPS-a i Srbijašuma jer su odbili da podnesu ostavke na direktorske funkcije na kojima navodno sprovode politiku sadašnje republičke vlade. Nemoguće da je ova smešna akrobatika trebalo da posluži krajnjoj svrsi da se Vlasi ne dosete i da dva direktora na dva primamljiva menadžerska mesta na njima ostanu i ubuduće. Kao nestranačke ličnosti.

Moram da priznam da se na ovaj način, po pozivu biraju i menadžeri firmi na toliko hvaljenom Zapadu. Ali, to je slučaj uglavnom kod privatnih firmi. I drugo, retko gde kao ovde se javna preduzeća posmatraju kao stranačke prćije, pa su idealisti kao ja gajili nadu da bi izborom na javnim konkursima, na kojima bi mogli da učestvuju svi, ovaj grozni stranački manir bio ako ne prekinut, a ono ublažen.

Da će biti neka prevara, shvatila sam kad su neki mediji krenuli u kampanju. Oni isti koji su koliko prekjuče obožavali Ivicu Dačića, a danas obožavaju Tomislava Nikolića, zaprepastili su se zbog mogućnosti da se i neki socijalisti nađu na menadžerskim funkcijama u javnim preduzećima. Ja sam i dalje za javne konkurse, pa ako na njima socijalisti budu najbolji, kako oni tvrde da će u Beogradu SIGURNO biti, neka direktorišu. Pripadnost ili simpatije za bilo koju stranku ne bi trebalo da budu ni prednost ni mana nijednome kandidatu. Naročito mi je bilo čudno što isti mediji nisu imali nijedno pitanje povodom vesti da je jedan od pomoćnika gradonačelnika Beograda Dragana Djilasa postao bivši vozač Zorana Đinđića!? Zašta pomoćnik? Sa kojim kvalifikacijama?

Sve u svemu, ovo je poslednja prilika koju dobronamerni novinari, budući sada jedina još nediskreditovana kritika vlasti, ne bi trebalo da propuste.