Ekonomske posledice protesta: Ko je zakuvao čorbu?

Prema njegovim rečima, Srbija bi u prvom kvartalu umesto 3% imala rast i do 3,8%, da nije bilo „zuluma i terora“ demonstranata. Isto važi i za plate i penzije, koje će – kako tvrdi – biti manje, jer su građani „uzeli novac iz džepa“ sami sebi.

Ovakva tvrdnja je poput vozača koji je pijan seo za volan, divljao ulicama, izazvao sudar – i zatim optužio drugog vozača za to što njegova kola razbijena. Nasilje koje režim sada pokušava da prikaže kao uzrok, u stvari je posledica njegovih višegodišnjih odluka.

Jer, hajde da budemo objektivni: država već mesecima ne funkcioniše. Ljudi su na ulicama, jer više ne pristaju na poniženje. Protesti nisu meteorološka nepogoda, oni su posledica urušavanja institucija, nekažnjenog kriminala i korupcije i ogoljene represije jednog autoritarnog režima.

Kao što moj kolega profesor Bojan Spaić kaže – svako bačeno jaje je jedna presuda koju trenutni sistem nije bio u stanju da donese. U zemlji u kojoj se koristi zvučni top protiv ljudi koji mirno protestuju, u kojoj ljudi ginu ispod potpuno rekonstruisane nadstrešnice, nije kriza došla spolja–već se javlja kao fiziološka reakcija.

Kako se ovo reflektuje na privredu i BDP, i konačno građane Srbije?

Ako krenemo od kapitalnih investicija države, za ovu godinu one su bile projektovane na 7,3% BDP-a. Srbija već duži niz godina preduzima niz velikih projekata koji u najboljem slučaju imaju tek sumnjivu ekonomsku opravdanost, dok će ih mnogi s pravom proglasiti ekonomski besmislenim.

Skup ovih projekata javnosti je predstavljen prošle godine pod nazivom “plana” Skok u budućnost: Srbija 2027. O samom projektu (odnosno grupi projekata) naširoko se već pisalo – u najkraćem, radi se o širokom skupu kapitalnih ulaganja koji uključuju izložbeni prostor i infrastrukutru za Expo, nacionalni stadion, manje stadione širom Srbije, ali i razvoj drumske i železničke infrastrukture (uključujući i prugu do Subotice), škole, BIO4 kampus i slično.

Za ovaj poduhvat u celini vezuju se kako bazične nedoslednosti u smislu nepoštovanja Zakona o planskom sistemu (budući da ovaj “plan“ ni po jednom kriterijumu ne odgovara Investicionom planu predviđenom članom 7 Zakona), tako i nedoslednosti u smislu transparentosti i ekonomske opravdanosti pojedinačnih projekata. Dovoljno je što se i dan danas ne zna pouzdano vrednost ovog „plana“, odnosno dokle je prvobitnih 17,8 milijardi stiglo danas.

Upravljanje ulaganjima direktno vezanim za infrastrukturu EXPO izložbe (uključujući i Nacionalni stadion) stavljeno je pod lex specijalis kojim se zaobilazi procedura javnih nabavki čime se poslovi direktno dodeljuju partijskim drugovima, dodatno se smanjuje (ili čak u potpunosti suspenduje) finansijska transparentnost – jer se poslovi vode kao državna tajna razvoja, a ne javni interes. U tom kontekstu nedostajući prostorni planovi i analize uticaja na životnu sredinu deluju kao sitnice.

Kako u praksi funkcioniše ovaj lex specijalis (pa i ostala ulaganja države) jasno se vidi iz projekta vezanog za Nacionalni stadion. Nacionalni stadion prema revidiranoj Fiskalnoj strategiji Ministarstva finansija koštaće oko 515 miliona evra, dok je u prethodnoj verziji cena iznosila 960 miliona, dok se nešto ranije licitiralo cenom od oko 300 miliona.

Pored ovih neverovatnih i neprihvatljivih izmena javljaju se i proceduralne značajne nelogičnosti. Primera radi, Savet za borbu protiv korupcije ukazuje da je studija izvodljivosti rađena dva meseca nakon početka izgradnje stadiona.

Takođe, Savet je ukazao na netransparentnost u vezi s finansijskim aspektima projekta, naglašavajući da javnosti nisu dostupne detaljne informacije o planiranim troškovima, izvorima finansiranja i očekivanim koristima od izgradnje stadiona. U tom kontekstu nedostajući prostorni planovi i analize uticaja na životnu sredinu deluju kao sitnice.

Dalje, dobar primer netransparentnosti i odsustva ekonomske logike predstavljaju i stadioni koji su nikli po mnogim mestima u Srbiji – stadioni u Loznici, Zaječaru i Leskovcu koštali su oko 100 miliona evra. Studija opravdanosti za njih nikada nije urađena, ili je javnost nikada nije videla.

Svaka sličnost sa “potpuno potpuno rekonstrusanom staničnom zgradom u Novom Sadu” čiju “nadstrešnicu nismo rekonstruisali” je potpuno očigledna.

U moru nedostajuće dokumentacije i u ovom slučaju izdvaja se finansijska dokumentacija čije bi objavljivanje vrlo verovatno ukazalo na duboku korupciju, dok objavljena (i neobjavljena) građevinska i prateća dokumentacija jasno ukazuju da je 16 ljudi zapravo poginulo na gradilištu (na kojem su radovi prijavljeni dve nedelje pred pad!?), a ne u objektu na kome je izvršen tehnički prijem i izdata upotrebna dozvola.

Već sada je izvesno da će ova kapitalna ulaganja biti manja od predviđenih, jer kao što Vučić kaže “Sad nema tog majčinog sina koji će bilo koji papir da potpiše”.

Da li će smanjeni kapitalni rashodi uticati na nešto manji rast BDP-a – hoće. Međutim, iz gorenavedenog je jasno da je šteta koja se time građanima pričinjava veoma mala. Glavnu štetu trpi politička elita i sa njom povezana građevinska preduzeća – koji zapravo jedini iz toga imaju ekonomsku korist. Balon građevinske industrije u Srbiji već je poprilično velik, a građevinski radnici potrebni su na svakom koraku, pa ne bi trebalo strahovati da će oni u slučaju manjih kapitalnih ulaganja ostajati bez posla.

Kada govorimo o trenutnoj ekonomskoj aktivnosti industrije, okrivljivanje protesta je takođe bespredmetno.

U februaru 2025. godine zabeležen je blag pad industrijske proizvodnje od 1,8 procentnih poena u odnosu na isti mesec prethodne godine. Najveći doprinos ovom padu dolazi iz prerađivačke industrije, čija je proizvodnja smanjena za 2,5 p.p. Posebno izražen pad zabeležen je u tekstilnoj i srodnim industrijama (–21 p.p.), kao i u sektorima usko povezanim s autoindustrijom, poput proizvodnje električne opreme (tzv. „kablovi“, –19 p.p.) i ostalih saobraćajnih sredstava.

Pad u ovim granama industrije može se povezati sa postepenim povlačenjem stranih direktnih investicija i delokalizacijom proizvodnje iz Srbije, usled rasta troškova rada tokom prethodne godine, ali i s krizom u evropskoj autoindustriji. Nasuprot tome, proizvodnja u sektorima u kojima domaća MSP privreda ima značajno učešće – poput proizvodnje gume i plastike, metalnih proizvoda i mašina – uglavnom je stabilna, osim u sektoru mašina, koji se već neko vreme nalazi u blagoj krizi.

Trenutna politička kriza u Srbiji, iako se za sada ne reflektuje značajno na industrijsku proizvodnju, već utiče – i nastaviće da utiče – na buduće prilive SDI. U postojećim uslovima političke neizvesnosti i institucionalnog rizika, teško je zamisliti da Srbija može privući strateški značajne investicije. Jednako teško je zamisliti da će se u ovim uslovima postojeća domaća privreda odlučivati na investiranje i proširivanje kapaciteta, a već investira značajno manje od domaćih privreda unutar EU koju „nameravamo“ da sustignemo.

Zadatak odgovornog ekonomskog upravljanja u ovakvoj situaciji bio bi da predupredi odlaske stranih kompanija podsticanjem njihove tehnološke transformacije – kako bi se opravdali rastući troškovi rada – ili da pripremi domaće i strane naslednike za eventualna zatvaranja i otpuštanja. Nažalost, ništa od toga nije urađeno.

Takođe, da je briga o pre svega domaćoj privredi prioritet, videli bismo pojačanu aktivnost državnih institucija (Razvojna agencija Srbije, Ministarstvo privrede pre svega), kao i Privredne komore Srbije usmerenih ka pomoći u pronalaženju novih tržišta i kupaca, usklađenosti sa nadolazećom CBAM regulativom i slično.

Na kraju, ne treba zanemariti ni način života većine građana koji je izmenjen trenutnim psihološkim stanjem, pa i smanjenim platama prosvetnim i univerzitetskim radnicima koji svakako utiče na smanjenje potrošnje koji će se sigurno odraziti na uslužni sektor, a za koji podatke još uvek nemamo. Međutim, ne očekujemo da će uticaj biti dramatičan.

Da sumiramo, Srbija se ne suočava sa ekonomskim poteškoćama koje su opipljive u ovom trenutku, već sa strukturnim problemima koji prete da ozbiljno ugroze njenu budućnost. Problemi koji postoje dakle nisu izazvani protestima, već su protesti reakcija na njih.

Što se tiče najave da će „utoliko i za toliko, pa puta određeni koeficijenti, biti manje povećanje plata i manje povećanje penzija“ građani Srbije ne treba da brinu. I dobar deo dosadašnjih istorijskih povećanja, naročito prethodnih par godina, pojela je inflacija, dok građani iz još uvek nepoznatih razloga namirnice u marketima plaćaju kao da žive u Zapadnoj Evropi.

I pored 10-17% nižih nominalnih zarada u odnosnu na Bugarsku i Rumuniju (najmanje razvijene članice EU), građani Srbije već plaćaju 10-20% više za hranu, kućnu hemiju, nameštaj, elektronske uređaje i slično. I pored navodnog pokretanja postupka Komisije za zaštitu konkurencije, građani i u ovom slučaju moraju da preuzmu stvar u svoje ruke. Kriviti njih za „građansku neposlušnost“ je kao i u slučaju protesta potpuno besmisleno. Jednostavno, trenutna vlast nema potrebno poverenje.

Iako zvuči kao opšte mesto, ukidanjem koruptivnih praksi i oslobađanjem tržišta od politički osiguranih monopola zaista će biće više za sve – i danas i u narednim godinama. U protivnom, ovaj sistem će se i doslovno i fugrativno urušiti.

Vučić je ovu čorbu zakuvao sam. I što pre njegovo „zlatno doba“ prestane, to će i račun koji će plaćati (i koji već plaćaju) građani biti manji.

Autor je saradnik u nastavi Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i ekonomista CEVES-a.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.