Kad blagoslov postane prokletstvo

Gotovo po pravilu, države bogate prirodnim sirovinama siromašnije su nego zemlje koje nemaju resurse. Njihov ekonomski rast, suprotno očekivanjima tekao je znatno sporije i bio je praćen većim nejednakostima. S druge strane, povećanje poreza za eksploataciju resursa omogućilo bi državama kojima su prirodne sirovine glavni prihod da koriste sredstva stečena na taj način za finansiranje obrazovanja, zdravstva, razvoja i izmena u načinu raspodele prihoda.

U opsežnoj literaturi iz domena ekonomije i političkih nauka podrobno je objašnjeno „prokletstvo resursa“, a formirane su i organizacije civilnog društva koje pokušavaju da prevaziđu taj problem. Poznata su tri ekonomska „sastojka“ nedaća s kojima se suočavaju države bogate prirodnim sirovinama: takve zemlje teže očuvanju snažne nacionalne valute, što sprečava izvoz drugih proizvoda; eksploatacija resursa uglavnom ne vodi otvaranju velikog broja radnih mesta, zbog čega je stopa nezaposlenosti visoka; cene resursa se neretko menjaju, zbog čega ekonomski rast nije stabilan. Činjenica je, takođe, da međunarodne banke takvim državama odobravaju kredite samo kada su cene kapitala visoke, dok im u suprotnom uskraćuju pomoć, što potvrđuje pravilo da bankari zapravo pozajmljuju novac samo onima kojima sredstva i nisu preko potrebna. Iskustvo govori da zemlje koje imaju resurse često ne usvajaju strategije održivog razvoje. One ne shvataju da ukoliko ne ulažu sredstva dobijena prodajom prirodnih sirovina u visokoproduktivne projekte, zapravo, postaju siromašnije. Politička nestabilnost dodatno otežava situaciju, imajući u vidu činjenicu da konflikti u vezi sa korišćenjem resursa vode ka uspostavljanju korumpiranih i nedemokratskih režima.

Ali, postoje i dobro poznati „protivotrovi“ za svaki od navedenih problema: niske kamatne stope, pokretanje stabilizacionih fondova, pažljivo investiranje sredstava dobijenih prodajom resursa, uključujući ulaganje u bolji život građana, kao i uspostavljanje principa transparentnosti, kako bi građani znali gde novac odlazi. I sve je više onih koji smatraju da su te mere neophodne, ali ne i dovoljne, i da bi zemlje u usponu trebalo da preduzmu nekoliko dodatnih koraka kako bi se povećale šanse da resursi postanu blagoslov. Potrebno je, između ostalog, da se države postaraju da njihovi građani izvuku maksimalnu korist iz otkrića resursa. Neizbežan je sukob interesa između kompanija za eksploataciju prirodnih sirovina (koje su najčešće inostrane) i zemalja domaćina, jer kompanije žele da njihovi troškovi budu što manji, dok države pokušavaju da ih povećaju.

Da bi problem bio prevaziđen, neophodno je organizovati transparentne tendere koji mogu da donesu više prihoda nego „velikodušni sporazumi“. Istovremeni, svi ugovori treba da budu transparentni tako da u slučaju povećanja cena resursa korist ima i država, a ne samo kompanija koja eksploatiše sirovine. Nažalost, mnoge zemlje su već potpisale loše ugovore prema kojima inostrane kompanije u privatnom vlasništvu stiču najveću dobit. Ipak, postoji jednostavan odgovor na to, koji se odnosi na izmenu uslova ili na nametanje viših poreza za eksploataciju resursa. u takvim uslovima realno je očekivati da će kompanije „uzvratiti udarac“ pozivajući se na svoja stečena prava i zapretiti napuštanjem zemalja domaćina. Ipak, ishod je najčešće drukčiji, odnosno pošteni pregovori postaju temelj za poboljšanje dugoročnih odnosa.

Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i profesor na Univerzitetu Kolumbija

Copyright: Project Syndicate 2012.

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji

www.project-syndicate.org