Upravo sam se vratio sa zanimljivog puta u Atinu i Pariz, dva grada koji se suočavaju sa posledicama disfunkcionalne politike. Do sada su me brojna putovanja odvela u više od 30 zemalja, ali jedno od najčešćih pitanja koje mi je na tim putovanjima postavljano bilo je: Kad bi bio predsednik, šta bi uradio?
Budući da se nikad ne povlačim pred izazovom, evo političkog plana „predsednika Jakobsena“. Neću uraditi baš ništa. A evo i zašto. Pre svega zato što ima mnogo dokaza, koji ukazuju na to da je program u kojem političari ne čine ništa, najbolji lek za svaku ekonomiju. U Grčkoj i Francuskoj, recimo, politički sistem stoji na putu uspešnom poslovanju i radnim mestima. Nasuprot tome, u Belgiji, koja je bila bez vlade dve godine, svi makro pokazatelji su se poboljšali. A ekonomiju pokreće upravo njena mikro struktura. Pritom mislim na mala preduzeća i poslovne ljude koji pokušavaju da ponude dobre ideje i da naprave bolje proizvode i sisteme. Jer, ekonomija koja ne raste, zapravo je ekonomski sistem u kojem ima previše makro, a premalo mikro pokazatelja. Dosadašnja iskustva govore da su bili snažniji oni privredni sistemi u kojima su suprotstavljene sile ograničavale jedna drugu. Nemogućnost sprovođenja makro ideja u ekonomiji je istorijski povezan sa superiornim rastom.
Jedan od najvećih izazova svakako je suočavanje sa glomaznom državnom administracijom i birokratijom. Akcenat bi trebalo staviti i na pravni sistem koji bi trebalo pojednostaviti i učiniti ga transparentnim. Dobar primer za to je Ustav SAD koji je najstariji i najkraći dokument te vrste – ima samo 4.543 reči, što je manje od većine mojih tekstova. Konačno, u javnoj politici treba uspostaviti pravilo da svi propisi treba da sadrže klauzulu po kojoj će prestati da važe, osim ako se ne donese nova odredba kojom se njihovo važenje produžava. Podsetiću na pravilo koje važilo u Rimskom carstvu, gde je pravo Senata da ubira posebne poreze i da koristi vojne trupe, bilo vremenski ograničeno. Ne verujem u dalekosežne intervencije na prirodu društva, ali mi je apsolutno jasno da su demokratija i privredni rast ugroženi ako više od 50 odsto populacije ima koristi od priliva prihoda u državnu kasu. Za tu kategoriju stanovništva sasvim je razumljivo što ne traže promenu, čak i ako takva situacija predstavlja neto gubitak za sve – uključujući i primaoce budžetskih sredstava. Da bi se ovaj problem ublažio, neophodno je da javni sektor i svi povezani prilivi prihoda padnu ispod 40 odsto – najmanje. Pažnju treba usmeriti i na obrazovanje, kao i na oružane snage. Zajednička nit koja povezuje najbogatije države jeste obrazovanje iznad proseka. Švedska, Norveška, Danska, Holandija, Singapur, Nemačka, Austrija, Kanada… dobro funkcionišu kada je reč o obrazovanju, i njihovo bogatstvo nije slučajno. Kada je reč o oružanim snagama, treba naglasiti da je jaka vojska neophodna iz nekoliko razloga, a jedan od najvažnijih je taj da ne postoji ništa što može snažnije da odvrati od konflikta nego vojni potencijal kojim suprotstavljene strane raspolažu.
Mogao bih da nastavim unedogled! Ali, ne samo što je moja lista nedovršena, nego je i naivna u svetu koji i dalje traga za makro rešenjima. Dozvolite mi ipak da zaključim citatom Leonarda da Vinčija: „Jednostavnost je krajnje savršenstvo“. I, još nešto, želim da naglasim da se nikada neću kandidovati za funkciju predsednika, osim u svetu u kome konsenzus stanovništva vlada na izborima, referendumima a pogotovo među najverovatnijim pobednicima svih izbora u javnom sektoru.
Autor je glavni ekonomista Sakso banke
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
