Kejnzova teorija ponovo na ispitu

Ilustracije radi, 1930. godine tadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država Herbert Huver dobio je sledeći savet od svog ministra finansija Endrjua Melona: „Ukinite rad, ukinite berzu, ukinite zemljoradnju, ukinite privatne posede. To će ukloniti trulež iz sistema… Ljudi će voditi ispravniji život, a oni koji su preduzimljivi preuzeće primat nad manje sposobnima.“ Zagovornici Melonovog principa smatraju da je svetska ekonomija pre 2008. godine bila poput kancera koji se širi, naročito u domenima bankarstva, tržišta nekretnina, prihoda, i koji sada treba saseći kako bi sistem ponovo bio zdrav. Njihov stav je jasan i svodi se na to da je država parazit koji isisava krv slobodnom preduzetništvu. Tvrde, takođe, da se ekonomija, nakon što preživi šok, može brzo oporaviti ukoliko proces ozdravljenja ne ometa vlada svojim lošim potezima. To znači da su oni oštri protivnici intervencionizma koji je zagovarao Kejnz.

Kejnz se razlikovao od drugih teoretičara svog vremena po tome što je negirao postojanje bilo kakvih „kratkoročnih prirodnih sila“ u ekonomiji, a okosnicu njegovog učenja predstavljala je tvrdnja: „Dugoročno gledano, svi smo mi mrtvi.“ Verovao je da ekonomija može, s vremena na vreme, da doživi stagnaciju obeleženu izuzetno niskom stopom nezaposlenosti, zbog čega joj je potreban svojevrstan spoljašni stimulans. Jednostavno govoreći, Kejnz je isticao da ne možemo sopstvenim snagama krenuti putem rasta, odnosno da ono što važi za pojedine delove sistema utiče i na celinu. Dakle, prema njegovom mišljenju, štednjom se postiže suprotan efekat od očekivanog, što znači da vlada ne može da eliminiše javni deficit ukoliko se smanjuju glavni izvori državnih prihoda.

Oni koji se zalažu za mere štednje koriste samo jedan argument koji glasi: ukoliko smanjenje potrošnje predstavlja deo uverljivog programa konsolidacije pokrenutog u cilju davanja veće slobode tržištu, biznismeni će biti ohrabreni jer će očekivati smanjenje poreza i veće prihode. Kako bi opravdali svoju teoriju, ekonomisti se trude svim silama da dokažu da će dodatno smanjenje državnih troškova ubrzati oporavak ekonomije. Između ostalog, pokrenuta su opsežna istraživanja u tom domenu i došlo se do upečatljivih korelacija. Na primer, u jednoj analizi navodi se da „povećanje javnih troškova za deset procentnih poena snižava godišnji ekonomski rast između 0,5 i jedan odsto“, a predavač na Univerzitetu Harvard Alberto Alesina je u aprilu 2010. uveravao evropske ministre finansija da su „čak i oštri rezovi budžetskog deficita praćeni neprekidnim rastom u kratkom roku, a ne recesijom“.

Ali, dve činjenice bacaju veliku senku na „dokaze“ koje su ponudili Alesina i ostali. Prvo, imajući u vidu nesposobnost Evrope da se brzo oporavi, možemo da zaključimo da opsežne mere štednje sprovedene u javnom sektoru nisu dovoljne za uspostavljanje ekonomskog rasta. Drugo, istraživači su načinili staru grešku koja se odnosi na pitanje šta je uzrok, a šta posledica. Naime, ukoliko tražite vezu između smanjenja deficita i ekonomskog rasta, ostaje nejasno šta je tu uzrok, a postoji i mogućnost da su i jedna i druga pojava rezultat nekog trećeg faktora kao što su recimo devalvacija ili povećanje obima izvoza.

Autor je član Gornjeg doma u Parlamentu Velike Britanije i počasni profesor političke ekonomije na Univerzitetu Vorvik