Monetarni fundamentalizam MMF-a

Zato se morate diplomatski suprotstaviti šok terapeutima i monetarnim fundamentalistima iz MMF-a braneći vlastite interese. Jer, ulog u tranziciji je mnogo veći od ekonomije – reč je o razvoju celokupnog društva“. I ne samo to. Štiglic je u svojoj knjizi „Protivrečnosti globalizacije“ žestoko kritikovao MMF zbog njegovog „doprinosa“ krizi, koja je 1997. godine zahvatila zemlje Jugoistočne Azije, a naročito zbog katastrofalne tranzicije u Rusiji (u periodu 1990-98) i njenog privrednog sloma. Njegova osnovna poruka jeste da su više uspeha u tranziciji imale one zemlje koje nisu sledile spoljne diktate MMF-a i drugih i koje su promene sprovodile postupno, po sopstvenom planu, težeći balansu socijalne pravde i ekonomske efikasnosti. Poenta ove knjige svodi se na žestoku kritiku ideologije slobodnog tržišta, odnosno ideologije diktata koju nameće tzv. Vašingtonski konsenzus. Štiglic, takođe, upozorava da su države koje su sklopile stend-baj aranžman sa MMF-om suočile sa zahtevom tog kreditora da se njihove centralne banke fokusiraju na smanjenje i održavanje što niže inflacije, dok su finansijska stabilnost, rast, razvoj i rast zaposlenosti stavljeni u drugi plan.

I još jedan od dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju – Edvard Preskot, tvrdi da MMF i Svetska banka donose više štete nego koristi svetskoj privredi i da bi ih trebalo ukinuti, jer „politika tih institucija, bazirana na odobravanju sve većih zajmova zemljama u krizi, isto je što i davanje droge čoveku zavisnom od kokaina“. Na listi kritičara politike MMF-a našao se i američki ekonomista Džejms Galbrajt, brat Pitera Galbrajta, prvog ambasadora SAD u Hrvatskoj, koji je dobronamerno sugerisao Hrvatima da ne sklapaju sporazum o kreditu sa MMF-om. To je obrazložio sledećim rečima: „Obraćate se za pomoć instituciji koja je ograničenih intelektualnih kapaciteta i koja ima isti recept za sve. Mere na kojima MMF insistira kao na jedinoj mogućoj opciji u konkretnoj situaciji svode se na štednju, što neminovno znači smanjivanje socijalnih prava“, ističe Džejms Galbrajt.

Ipak, istine radi, trebalo bi napomenuti da je MMF, bar na rečima, promenio svoju filozofiju i insistiranje na samo onim merama kojima se suzbija inflacija. Pod uticajem žestokih kritika na račun njegove „ekonomske filozofije“, MMF, pored monetarne stabilnosti i niske inflacije, u fokusu održive makroekonomske politike stavlja i razvoj institucija, vladavinu prava, dobro makro vladanje, a uvažava i institucionalno nasleđe i podsticajne i ograničavajuće faktore. U tom kontekstu posmatrano Vlada Srbije je pre nekoliko godina, uprkos svim minusima zaključivanja stend-baj aranžmana sa MMF-om, jedino u tom sporazumu videla mogućnost da se koliko-toliko „zakrpi“ ogromna devizna rupa. Procenjeno je naime da će, čak i ako se deficit tekućeg računa platnog bilansa smanji za 25 odsto, on iznositi oko sedam milijardi dolara (ili oko 5,3 milijarde evra). To je dalje značilo da je samo za servisiranje spoljnog duga i za pokriće navedenog deficita Srbija morala da obezbedi oko 14,7 milijardi dolara, ili oko 11,1 milijardi evra. Drugim rečima, državni zvaničnici morali su da se angažuju kako bi obezbedili komercijalne kredite, čak i za popunjavanje budžetskih rupa.

To je otvorilo nekoliko pitanja između ostalog i onog: da li će uzimanje novih kredita i odlaganje servisiranja dugova na duži rok doneti više štete nego koristi, imajući u vidu činjenicu da je Srbija od 2001. do kraja 2008. godine iskoristila 27,38 milijardi dolara dugoročnih i srednjoročnih kredita i 3,41 milijardu dolara kratkoročnih kredita i da se, uprkos tome, našla u ovako teškoj situaciji. Drugo, pošto je bilo gotovo izvesno da će vrednost izvoza robe i usluga i devizni priliv po osnovu tekućih transfera, odnosno doznaka, biti smanjeni, nametnulo se i pitanje: da li će se Srbija, zbog uzimanja novih kredita i odlaganja otplate anuiteta, po stepenu spoljne zaduženosti naći u grupi visoko zaduženih zemalja.

Treće, ako je skroman deo stranih kredita bio upotrebljen u širenje izvozno orijentisanih kapaciteta u sferi proizvodnje, kao i u razvoj infrastrukture, logično se nametnuo zaključak da će u uslovima teške ekonomske krize u Srbiji takva praksa biti primenjena i kad je reč o novim pozajmicama. Četvrto, sve je ukazivalo na to da će cena novih pozajmica biti veoma visoka, a situaciju je dodatno komplikovala pretpostavka da krediti neće biti usmereni u pospešivanje proizvodnje dobara i usluga koji će biti plasirani na svetsko tržište, uz profitnu stopu bar na nivou kamatnih stopa koje prate nove kreditne aranžmane. Peto, postavlja se pitanje morala državnih zvaničnika s obzirom na to da oni defakto zadužuju buduće generacije. Zbog svega prethodno navedenog, Srbija mora prihvatiti optimalnu strategiju upravljanja spoljnim dugom kojom bi se definisala i optimalna strategija novog zaduživanja, kako države tako i preduzeća.