Dobro se sećam živopisnog naslova jednog članka od pre dve i po decenije profesora na Ekonomskom fakultetu u Subotici o samoupravnom socijalizmu – „magistrala revolucije ili udes bez šansi“. Iako je dotični profesor fajterski i „pesnički“ branio prvu opciju iz naslova, već se tada, sredinom osamdesetih prošlog veka, znalo i „između redova“ pisalo (nije se smelo baš direktno) da nas je baš pogodio „udes bez šansi“.
Sećam se i da su dva glavna predmeta na Ekonomskom fakultetu u Beogradu bili „Politička ekonomija“ na prvoj i „Kapital“ (Marksov) na drugoj godini, koji su, u komparaciji svih dejstvujućih ekonomskih sistema, veliku prednost davali samoupravnom socijalizmu.
Kasnije, tokom teških devedesetih, počeli smo sa uvođenjem kapitalizma i privatizacijom sa sveprisutnom značajnom nostalgijom za prohujalim samoupravnim vremenom. Predvodnica žala za „magistralom revolucije“ bila je profesorka Mira (Marković), istina samo na rečima, dok je na delu razvijala burazerski kapitalizam.
Posle Petog oktobra dvehiljadite, dilema više nije bilo. Evropa bez kapitalizma je non sens sam po sebi. Čak su i antievropljani (čitaj – radikali), bili za kapitalizam i privatizaciju. Pa je sledstveno, danas tako često „ponižavani“ Zakon o privatizaciji, usvojen dvotrećinskom većinom (onom koja je sposobna da menja i Ustav), čime je pokrenut „talas privatizacije“ (iako je prvi zakon o transformaciji društvenog kapitala donet još davne 1989, dok je tokom pomenutih devedesetih bilo nekoliko verzija, ali su učinci bili skromni). Statistika kaže da je u poslednjoj deceniji privatizovano 2.288 društvenih preduzeća, da je raskinuto 688 (ili velikih 30 odsto) kupoprodajnih ugovora, da su prihodovane 2,5 milijarde evra (očekivalo se mnogo više), a da je više para država ostvarila prodajom banaka, Mobtela i drugih javnih preduzeća.
U međuvremenu se, od početnog konsenzusa „za“ stiglo do današnjeg konsenzusa „protiv“. Svi, svako sa svoje političke platforme, osuli paljbu na privatizaciju. I to na onu iz vremena kad su politički protivnici „vladali“. Po našem prepoznatljivom sindromu – kad ste vi bili, cvetala je korupcija, dok je kod nas sve bilo dobro, efikasno i uspešno.
Ne bi to bilo ništa novo, da se u ovim teškim vremenima SEKE (svetske ekonomske krize), narodu nije sve smučilo. Pa umesto da prepozna „drveće od šume“ i shvati da nema nazad i da su za odbojnost prema privatizaciji krivi političari koji su omogućili pojedinačne zloupotrebe i korupciju, a ne kapitalizam kao sistem i poslodavci kao takvi.
Tako smo skoro stigli do tačke da su „gazde“ i poslodavci po definiciji lopovi i kriminalci. Da ih treba privoditi i hapsiti, oduzimati imovinu i vratiti onima kojima su oteli i ukrali. Što je tačno kao izuzetak (i to nesrazmerno veliki u svim zemljama koje su prošle i prolaze kroz tranziciju), ali nikako i nipošto kao pravilo. I kao ideologija koja se plasira narodu.
Kakva se samo poruka šalje mladom čoveku i stručnjaku. Nikako ne idi u privatnu firmu, tamo ćeš biti sluga. Nego, guraj se nogama i rukama u državnu administraciju i javna preduzeća, jer tamo nema otkaza, sve na note i na tenane. Kad se jednom dokopaš radnog mesta (kako neki kažu – zakačiš se za državnu sisu), završio si (životnu) misiju.
U razvijenim zemljama, smer je sasvim obratan. Najbolji hrle u privatne kompanije, oni koji (pre)ostanu, moraju u državnu birokratiju. Zadnji je čas da se prenemo. I setimo se da su kapitalizam i bogati ljudi naš opštenarodni izbor. Koji smo „prepisali“ od onih kakvi bi i sami hteli da budemo.
Autor je ekonomski analitičar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
