Nemoguća, neželjena ili preskupa misija

– Svi znamo za primere da u džipovima dovoze decu u obdaništa koja su subvencionisana, rekao je tim povodom Radulović. Rešenje koje predlaže za ovakve i slične nepravde jeste izrada socijalnih karata. Na osnovu izjava koje je dao poslednjih nedelja, ali i onih tokom prošle godine, naslućuju se obrisi ministrove ideje o socijalnim kartama – po uzoru na evropske zemlje, socijalne karte bi na jednoj strani objedinile sve vidove pomoći pod jednu kapu i tako izmestite socijalnu zaštitu iz cena prevoza, obdaništa, struje ili gasa, a na drugoj bi omogućile da se prati finansijsko stanje građana, te bi se izbegle moguće zloupotrebe.

Što se tiče cene socijalnih karata, u javnosti se ranije moglo čuti da bi njihova izrada koštala između 20 i 30 miliona evra, a koliko su ove procene tačne, ostaje otvoreno pitanje. Ipak, ministar Radulović u jednom od intervjua je rekao: „Važno je da imamo socijalne karte, koje bez obzira na tvrdnje prethodne vlasti nisu skupe.“

U evropskim zemljama finansijsko stanje pojedinaca uglavnom se prati preko socijalnog broja, zahvaljujući umreženosti svih podataka o finansijskom stanju građana. Međutim, kako ističe Sonja Avlijaš, saradnica Fonda za razvoj ekonomskih nauka, „na Zapadu je neformalna ekonomija zastupljena u mnogo manjem obimu nego što je to slučaj u Srbiji – gde se procenjuje na 25-30 odsto ukupne zaposlenosti – pa kod nas sistem objedinjavanja finansijskih prilika svakog pojedinca zvuči kao popriličan poduhvat“.

Pitanje, kako u zemlji u kojoj prema nezvaničnim podacima skoro 700.000 ljudi zarađuje u sivoj ekonomiji napraviti koliko-toliko pravedan socijalni sistem ostaje otvoreno.

Kada je reč o trenutnom pravnom okviru, većina stručnjaka se slaže da je postojeći Zakon o socijalnoj zaštiti sa izmenama koje su stupile na snagu 2011. godine dobar. Podsetimo, izmene su omogućile da znatno veći broj ljudi bude obuhvaćen socijalnom zaštitom, pa je tako broj korisnika porastao – u 2011. godini 584.828 ljudi koristilo je neki vid socijalne zaštite, a 2012. okvirno 700.000. Međutim, povećanje broja korisnika nije pratilo povećano izdvajanje iz budžeta za socijalnu zaštitu, što je ugrozilo primenu zakona. Ipak, nezavisno od hroničnog nedostatka novca, podjednako bitan problem jeste i ispravno targetiranje korisnika socijalne zaštite.

Sonja Avlijaš navodi podatke iz istraživanja Fonda za razvoj ekonomskih nauka koje je sprovedeno u 2011. godini, a koje je zasnovano na Anketi o životnom standardu iz 2007. godine.

– Preko tri četvrtine lica koja ispunjavaju uslove za ostvarivanje prava na materijalno obezbeđenje ne uzima ovu naknadu, a ova pri tome anketa izuzima Rome koji žive u nehigijenskim naseljima. Razlozi za ovako visok procenat „neuzimanja“ najčešće su previsoki administrativni i logistički troškovi da bi se uopšte apliciralo za novčane naknade, nedostatak informacija o naknadama na koje lice, domaćinstvo ostvaruje pravo, kao i društvena stigma povezana sa uzimanjem pomoći, kaže Avlijaševa, dodajući da je upravo reforma Zakona o socijalnoj zaštiti trebalo da unapredi i olakša sistem pristupanja socijalnoj pomoći. Isto istraživanje takođe je pokazalo još jedan zabrinjavajući podatak – visok stepen „prekomerne isplate“ naknada. Preko 60 odsto primalaca materijalnog obezbeđenja na njega nemaju pravo, ističe Avlijaševa.

Upravo ovaj podatak vraća pitanje jasnih kriterijuma koje je ministar pominjao i pravedne raspodele. Međutim, pitanja šta konkretno znači ministrova ideja „jasnih kriterijuma“, kako će tačno izgledati socijalne karte, da li njihova izrada podrazumeva izmenu zakona, kao i da li moramo napraviti jedinstven informacioni sistem koji bi povezao podatke iz različitih institucija počev od poreske uprave, preko PIO-a, NZS-a, do centara za socijalni rad, još uvek su bez odgovora.

U Ministarstvu privrede za Radnik kažu da je preuranjeno govoriti o bilo kakvom konkretnom budućem informacionom sistemu i umrežavanju podataka, kao i da je neophodno obaviti sveobuhvatne analize pre nego što se definišu jasni kriterijumima prema kojima bi se pravile socijalne karte. Kako objašnjavaju, pre konkretnih poteza potrebno je napraviti dogovor sa ministarstvima rada i finansija, pošto je ovo posao koji zahteva multisektorsku saradnju, dodajući optimistično da očekuju da će saradnja po tom pitanju između navedenih resornih ministarstava biti dobra.

Prethodnih godina svaki put kada bi se aktuelizovalo pitanje socijalnih karata, Ministarstvo rada zapošljavanja i socijalne zaštite tvrdilo je da je takav poduhvat isuviše skup za naše uslove, kao i da ne bi dao željene rezultate. U ovom trenutku pak u ovom ministarstvu kažu da oni nisu načelno protiv socijalnih karata, ali da je neophodno naći pravi model da ne bi bilo rasipanja novca. „Socijalne karte nisu rađene zato što je procenjeno da bi bile isuviše skupe, kao i da bi podaci, s obzirom na situaciju u zemlji, u kojoj ljudi svakoga dana gube posao, bili nepouzdani“, kažu u Ministarstvu.

Penzioneri nisu najugroženiji

Pitanje eventualne reforme socijalnog sistema jeste i političko pitanje. Zna se da penzioneri, koji čine bitan procent glasačkog tela, moraju biti zadovoljeni u sistemu socijalne zaštite, pa makar i na štetu onih koji su u daleko goroj ekonomskoj situaciji.

– Na primer, veliki broj istraživanja o životnom standardu u Srbiji ukazuje da penzioneri nisu najugroženija grupa stanovništva. Međutim, oni čine veliki procenat glasačkog tela, te brojne socijalne politike obavezno uključuju penzionere zarad političke podrške, a ne usled činjenice da su najsiromašniji sloj društva, zaključuje Sonja Avlijaš.

Aktivne mere politički „nepodobne“

Sonja Avlijaš naglašava da socijalna pomoć treba da bude privremeno rešenje koje omogućava ljudima da finansijski premoste jedan period u životu, a da se prava efikasnost socijalnog sistema pokazuje u njegovom kapacitetu da suzbija pojavu novog siromaštva i pomogne ljudima da izađu iz njega. „Potrebne su aktivne politike koje pomažu ugroženim licima da se npr. zaposle ukoliko su radno sposobni ili da im se omogući pristup obrazovanju, uprkos nekom obliku invaliditeta. Međutim, ovu činjenicu je nekada veoma teško politički sprovesti, pošto pasivne mere stvaraju kratkoročnu i vidljivu političku podršku, dok je potrebno strpljenje da bi se videli efekti mera koje povećavaju socijalnu uključenost svih građana“, objašnjava Sonja Avlijaš.