Politika po meri srpskog sela

S druge strane, izrazito naglašeni problemi na koje ukazuju i predstavnici vlasti, tiču se ruralnih sredina. Ovakva situacija, nesumnjivo, zahteva promene u dosadašnjem, na hijerarhiji zasnovanom, načinu osmišljavanja i primene politike ruralnog razvoja. Taj sistem administriranja pokazao se i na primeru drugih država, kao neefikasan. To je nateralo vlade mnogih zemalja da potraže modele koji će garantovati efikasniji pristup ruralnom razvoju. U nekim od tih zemalja stvorena su nova, ili su reformisana postojeća, ministarstva čiji je delokrug proširen eksplicitnom jurisdikcijom nad pitanjima ruralnog razvoja. U Velikoj Britaniji, recimo, centralni organ – DEFRA, ima širok dijapazon delovanja, uključujući i životnu sredinu, hranu i pitanja ruralnog razvoja. Slična je situacija i u Nemačkoj gde je Ministarstvo poljoprivrede, osim agrara i ruralnog razvoja, odgovorno i za bezbednost hrane i zdravlje potrošača. Takva koncentracija odgovornosti ima za posledicu otvoreniji pogled na zahteve ruralnog razvoja i omogućava integralan programski pristup.

Kad je reč o politici Evropske unije činjenica je da se sve više zagovara decentralizovano upravljanje ruralnim razvojem. Takav pristup podrazumeva da centralne vlasti redefinišu sopstvenu ulogu, odnosno da deo nadležnosti prenesu na niže nivoe. Zanimljivo je pomenuti da u državama poput Nemačke i Italije, ali i u nekim autonomnim zajednicama u Španiji, koje se mogu pohvaliti visokim stepenom decentralizacije, regionalne vlasti imaju vodeću ulogu u razvoju ruralnih područja. S obzirom na to da opštine u Srbiji uglavnom nemaju dovoljno snažne resurse da same kreiraju i primenjuju razvojne programe, alternativa je da se formiraju novi, međuopštinski entiteti u kojima će lokalni akteri moći da razvijaju međusobne odnose i ostvaruju zajedničke interese. Iskustvo zemalja u kojima su ruralno orijentisani entiteti zaživeli, govori da je tim zajednicama poverena veća socijalna, finansijska i fiskalna odgovornost, ali imaju i veću podršku, kako vlade, tako i institucija EU. Ove promene u EU imale su značajan uticaj naročito na izolovane i udaljene ruralne zajednice. Neke zemlje su otišle i korak dalje – ruralni razvoj se posmatra kao pitanje od zajedničkog interesa za sve druge političke odluke. Kanadski model, tzv. Rural lens (ruralni objektiv) meri efikasnost drugih politika kroz uticaj koji te politike imaju na ruralna područja. To znači da politika koja narušava dobrobit ruralnih područja, jednostavno ne može da dobije podršku parlamenta. Sličan koncept promoviše se i u Velikoj Britaniji i Irskoj.

Iskustva u implementaciji teritorijalnih politika ruralnog razvoja govore da je ovo izazovan zadatak za vlast i zahteva prevazilaženje velikih strukturalnih prepreka kako bi se postigla efikasna koordinacija kroz više nivoa. Međutim, empirijski rezultati uključivanja lokalnih samouprava takođe pokazuju da centralna vlast može da iskoristi lokalnu bazu znanja u osmišljavanju politika, ohrabrujući tako transparentnost u otkrivanju prioriteta, ali i troškova, lokalne zajednice. Kada govorimo o tome kakva je politika potrebna, ukazujemo i na to kakva je vlast potrebna srpskom selu. Poželjno je da vlast, ukoliko želi da bude efikasna, kontinuirano prati koliko je „posebne pažnje“ usmereno na specifičnosti ruralnih područja i ruralnog stanovništva, pre svega njihovih potreba. Drugim rečima, od ključnog je značaja da kreatori politike prepoznaju i razumeju različite potrebe i težnje ruralnog stanovništva u različitim delovima Srbije, kako bi efikasnije zastupali njihove interese, ali i bolje iskoristile pogodnosti EU integracija.