Put u komunizam

I onda shvatiš da od tog posla neće biti ništa. Već imaš Fond za razvoj, već imaš agenciju za osiguranje izvoznih poslova. Sve je to moglo i preko njih, ali ajde da pričamo da nešto radimo makar ta razvojna banka finansirala isto toliko poslova koliko i postojeća tela. Zabavljamo se malo, da ubijemo vreme do sledećih izbora. Super bi bilo kad bi mogli da postoje krediti sa kamatama ispod tržišnih. Ali, to ne postoji. Da postoji svi bi tako radili. Novac je roba, kao i svaka druga, i košta onoliko koliko banke koje se time bave odrede. To što nas ovde deru, to je druga tema.

Koga će da košta to što država pravi razvojnu banku? Već može da se nasluti. Nas. Jer država više nema nikog osim nas. Sve je rasprodala i zadužila se kao Grčka. Sada je krenula na put u komunizam. Razvojna banka je toliko nešto netržišno da štipa. Pa onda usledi dogovaranje sa bankama da se prave neki super krediti koje će svi moći da otplaćuju. To kada bi moglo da funkcioniše i kada bi banke na to pristajale i to bi postojalo svugde u svetu. Ali, ne postoji. Kao što niko osim zemalja poput Rusije (ništa ružno) ne zabranjuje izvoz pšenice. I to je toliko netržišna mera da može samo da nas upropasti, a ne da donese nešto pametno. U zemlji u kojoj haraju monopoli, svako zatvaranje može samo da ih učvrsti, a ne da ih razbije.

Šta kaže naknadna pamet? Sve je to moglo ranije da se reši. Ali, nije, znamo zbog čega. I sledeće godine će na vlast, u ovoj ili onoj varijanti, isti oni koji smišljaju ovakve mere. Samo imaju jedan problem. Nemaju mnogo šta više da prodaju niti da se zaduže (hajde da verujemo da će se držati fiskalnih pravila) pa će morati sve ono što nisu morali do sada. I ne znaju da mogu to što moraju.