U godini koja nam je izmakla svašta se dešavalo. Mnogo toga nam se dogodilo a da nismo želeli, a još više se nije dogodilo od onoga što smo želeli. Događalo se to sa nama a bez nas. Ma koliko smo se sklanjali, bili smo meta. A njima je bilo lakše da pogode „sve ostalo“ nego proklamovani cilj. Učili su nas da novu vrednost samo rad stvara, stoga je nekako logično da kad ima malo rada i nove vrednosti ima malo. Ako je tako, onda je sav teret na radnicima, dok je priča o ravnomernoj raspodeli tereta tek bajklolika priča za nepunoletne radnike.
Pa šta je onda famozni događaj godine u priči u čijem je središtu taj na čijoj grbači je teret svekolikog života, i kad je kriza i u onim retkim trenucima kada krize nema.
Mnogo je kandidata za događaj godine u svetu rada u godini u kojoj se radnicima malo šta dobrog dogodilo. Očas se nabroji desetak tih „dogodilo se, ne ponovilo se“. Mnogi se, na primer, dvoume između naopakog usvajanje naopakog Zakona o radu i ničim izazvanog smanjenja plata i penzija. Treći govore o brutalizaciji rada i prekarizaciji radnika. Četvrti naglasak stavljaju na fleksibilizaciju industrijskih odnosa. Peti se usredsređuju samo na sindikate, pa ističu da su naša dva reprezentativna sindikata ušla u Evropu pre Srbije (22. oktobra 2014, UGS “Nezavisnost” i Savez samostalnih sindikata Srbije primljeni su u članstvo Evropske konfederacije sindikata).
Kandidati za događaj godine u svetu rada su još: milion nezaposlenih radnika, česta otpuštanja zaposlenih, rast nejednakosti, neuspeli štrajkovi, nemoćni sindikati, krah socijalnog dijaloga, društvena ravnodušnost prema sindikatima, opadanje broja sindikalizovanih radnika… Kada bih bio ciničan, ja bih ovom nabrajanju dodao i najavu donošenja novog zakona o radu tamo negde krajem ove 2015. godine.
Ima i uspeha, naravno. No, nešto se mnogo brže i mnogo lakše nabrajaju. Suvišni su i svi prsti jedne ruke!
Bez obzira na svu važnost nabrojanih događaja i bez obzira na nenavedena dešavanja u svetu rada koji bi bolji poznavaoci izdvojili kao događaj godine, ja sam sklon da u prvi plan stavim Aleksandra Vučića, predsednika vlade Srbije i njegov odnos prema radnicima i sindikatima. Ne mislim direktno na pomenuti naopaki zakon o radu i naopaki način njegovog donošenja, već na nešto drugo a iz tog konteksta. Naime, predsednik Vlade je pred najmanje tri svedoka izjavio da nije znao da nije bilo javne rasprave o zakonu o radu. Predsednik se još i izvinio zbog toga pred tri svedoka, mada nije jasno da li se izvinio Šaron Barou, generalnoj sekretarki Međunarodne konfederacije sindikata ili prisutnom Ljubisavu Orboviću, predsedniku Saveza samostalnih sindikata Srbije ili prisutnom Branislavu Čanku, predsedniku UGS „Nezavisnost“, ili možda svima njima, a možda čak i svim radnicima Srbije. Uglavnom, Tanjug prenosi 27. novembra prošle godine izjavu Šaron Barou po kojoj se „Vučić izvinio što nije bilo javne rasprave o zakonu o radu, za šta on nije znao, kao i da je obećao da će socijalni dijalog u Srbiji profunkcionisati i da će se to prvenstveno videti kroz rad Socijalno ekonomskog saveta.“
Šaron Barou kao da je nešto blaža, pa u intervjuu Dragani Pejović (NIN, 19.12.2014) kaže: „Ovaj zakon nije što bismo želeli, ali to što se o njemu nije pregovaralo, što nije bilo javne rasprave, neki su od razloga zbog kojih sam i došla u Srbiju. Premijer se izvinjava zbog nedostatka dijaloga i da budem iskrena, čini mi se da je komunikacija između sindikata i premijera razvijena, ali, iza toga, dijalog sa ministrom za rad i Socio-ekonomskim savetom ne funkcioniše. Premijer je obećao, ja ga držim za reč, pa ćemo videti.“(podvlačenja – SM). Prema B92 (27.11) koji se oslanja na Betu i Tanjug, Šaron Barou je rekla: „On (Vučić) se izvinio, ali izvinjenje ne menja stvari i dalje mora da se radi na popravljanju zakona“.
Uvid u sve medije koji su govorili o susretu predsednika Vučića i predsednice EKS-a, u prisustvu predsednika dva reprezentativna sindikata, omogućava nam da utvrdimo pet činjenica: prvo, predsednik Vučić je prihvatio, imlicitno ili eksplicitno, ono što svi znaju – da nije bilo socijalnog dijaloga u donošenju zakona o radu; drugo, predsednik Vučić je eksplicitno ustvrdio da nije znao da nije bilo socijalnog dijaloga; treće, predsednik Vučić se izvinuo zbog odsustva dijaloga (verovatnno liderki EKSa); četvrto, predsednik Vučić je obećao „da će socijalni dijalog u Srbiji profunkcionisati“ (verovatno liderki EKSa a u prisustvu lidera dva reprezentativnih sindikata); i peto, liderka EKSa drži Vučića za reč.
Na kraju je Šaron Barou rekla „pa videćemo“. I mi ćemo. I sada i kasnije, a videćemo i na kraju!
Pa šta je ovde događaj godine za svet radnika? Pre svega što predsednik vlade Srbije kaže da nije znao da je zakon o radu donet bez socijalnog dijaloga i što se zbog toga izvinjava konfederaciji sindikata Evropske unije a ne radnicima i sindikatima Srbije. A ovome bih dodao i gotovo nikakvu reakciju naših sindikata, osim dva-tri izuzetka. Ovde valja pomenuti Branislava Čanka (videti „Barou: Vučić obećao socijalni dijalog” na sajtu SSSS, 27.11), reagovanje USS “Sloga” (videti “Izvinjenje ili…“ na sajtu ovog sindikata, 28.11) i reagovanje Transparentnosti Srbija (videti “Da l’ je znao ili nije – strogo poverljivo” na sajtu ove organizacije, 28.11).
Sve u svemu radnicima Srbije se dogodio Vučić. Bolje i Vučić nego da nam se (opet) dogodio narod. Ustvari, dogodio nam se Vučić sa narodom. I ma koliko nas Vučić stalno plašio da ga nećemo izabrati, vara se, ne gine mu još najmanje dva mandata.
I da ne zaboravim, tako smo birali i tako biramo, a ovako preživljavamo. Da smo drukčije birali, možda bi nam sada bilo još gore. Tako je valjda u svim zemljama u kojima narod jednom u četiri godine glumi građane. Tako nam i treba kad verujemo u Deda-Mraza ili Božić Batu koji dele poklone dobroj deci!
Autor je sociolog, saradnik Centra za razvoj sindikalizma
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
