Šah mat

Površno čitanje rezultata popisa, koje se pre svega oslikava kroz podatak da je Srbija između dva popisa izgubila 4 posto stanovništva, ni približno ne otkriva svu dubinu demografske tragedije koju taj podatak oslikava. Srbija je za devet godina izgubila 311 hiljada stanovnika, ali je mnogo veći problem što je u pitanju decenija koja je došla nakon decenije ratova i sankcija, tako da je nakon 2000. godine, umesto decenije demografskog oporavka, usledilo smrtonosno ubrzanje demografskih trendova, do tačke kada se s pravom može postaviti pitanje da li je stepen štete nenadoknadiv. Zločinački odnos domaćih tajkuna prema sopstvenom narodu, satiranje bilo kakvog realnog ekonomskog koncepta kroz pljačkašku privatizaciju, bujanje korupcije i diktiranje monopolističkih cena praktično svih vrsta robe široke potrošnje, ionako ekonomski iznurenom stanovništvu, dovelo je do toga da su negativni demografski pokazatelji, nakon 2000.godine praktično duplirani. Jednostavno, negde nakon ubistva Zorana Đinđića, odlučeno je da zapadni stil života nije za običnog građanina Srbije, to je predviđeno za tajkune, političare, i ostalu pseudo elitu i njihovu decu, pa se račun takvog koncepta prezira prema sopstvenom narodu matematički vidi kao na dlanu, nakon poslednjeg popisa stanovništva. Mladi su, umesto da ostanu u svojoj zemlji, nastavili da još zešće beže iz tamnog vilajeta Miroslava Miškovića i njegovih političara, ionako sužen korpus radno sposobnih postao je još uži, i sada stotine hiljada naše dece i stotine hiljada naših mladih, radno sposobnih ljudi, pune neke druge PIO fondove, nekih drugih država. Trećina radno aktivnog stanovništva u Srbiji starija je od 57 godina, i u roku od pet do osam godina, po sili zakona ide u penziju. Čak i da svi zaposleni u PIO Fondu danas odluče da u narednih sedam godina ne jedu i ne piju, niti primaju dinar plate, matematički ostaje činjenica da je ukupni rashod samog PIO fonda u odnosu na ukupni nivo iznosa koji se daje za penzije, na nivou promila. A ako mislite da je stvar danas loša, treba pogledati šta nas čeka za pet do osam godina, kada se preko milion i po ljudi, koji su danas stariji od 57 godina, okače o vrat PIO fonda, uz napomenu da onih koji treba da ih zamene, mlađih od 15 godina, u današnjoj Srbiji ima za trećinu manje u poređenju sa 1981. godinom. Tada, pre samo tri decenije, mlađih od 15 godina u Srbiji bilo je skoro 1,6 miliona, dok je starijih od 65 godina bilo jedva 800 hiljada. Danas u Srbiji ima svega milion mlađih od 15 godina i čak 1,25 miliona starijih od 65 godina, sa trendom da u naredne dve decenije na jednog mlađeg od 15 godina dođu dva starija od 65 godina.

Posledice ovog drastičnog pada broja dece najvidljivije su u sportu, gde je prosto tragikomično gledati sportske novinare koji su jednostavno nenaviknuti na evidentni rezultatski pad, pre svega u najvažnijem sportu, fudbalu, i utopistički veruju da je problem u Tomislavu Karadžiću ili Siniši Mihajloviću. Mali problem je u činjenici da je za tri decenije Srbije izgubila blizu 600 hiljada dece, i da je ukupna baza profesionalnog sporta u Srbiji manja za trećinu. Ogromni resursi Fudbalskog saveza Srbije angažovani su na skupljanju rasejane talentovane dece iz Srbije, koja sada stoje na ivici toga da počnu da igraju za reprezentacije zemalja u kojima žive sa svojim roditeljima. Neven Subotić i Zdravko Kuzmanović, samo su dva najpoznatija primera, a trenutno je, daleko od očiju javnosti, u toku pravi rat za jednog od najtalentovanijih Srba u dijaspori, koji je na ivici igranja za reprezentaciju Španije, i tako unedogled. Ako se tome dodaju ljudi poput Dragana Đurića u Partizanu, koji su se specijalizovali da najtalentovaniju decu Srbije, poput Matije Nastasića,Lazara Markovića ili Aleksandra Mitrovića, prodaju menadžerima pre njihove 18 godine, ne čudi podatak da je po broju prodatih igrača, Srbija treća zemlja na svetu, po podacima FIFA, odmah iza Brazila i Argentine. Ono što preostane, igra za Partizan, Zvezdu i reprezentaciju, i stvarno treba biti kreativan, pa verovati da je problem loših rezultata srpskog fudbala jedan čovek. Pre će biti da je ovo samo početak, i da mi očigledno sebi ne želimo da priznamo da nas demografski trendovi, brutalna menadžerska rasprodaja maloletne dece Srbije, ali i činjenica da deca sve više uživaju u sportu kroz svet virtuelnih video igara, a ne samog sporta, vode u donji dom evropskog fudbala, tako da postaje jasno da će ionako sužena baza budućih sportista, vremenom biti sve uža i sve manja.

Kada je reč o zdravstvu, tu je situacija na granici tragedije. Deficitarne kadrove poput anesteziologa ili kardiohirurga, za ogromne pare odvode bogatije zemlje koje takođe kubure sa kadrovskim deficitom u zdravstvu. Samo u prva četiri meseca preko 550 lekara iz Srbije apliciralo je za rad u inostranstvu. Tri od četiri lekara specijalista u Srbiji stariji su od 55 godina, većinom su žene, i u roku ne dužem od osam godina idu u penziju. Preko 48 posto svih lekara u Srbiji ide u penziju u roku od pet do osam godina, a sve u jeku dramatične promene strukture stanovništva koje će biti sve starije i sve bolesnije, tako da već danas zdravstveni sistem Srbije mora da servisira tačno 50 posto više građana starijih od 65 godina, nego što je to bio slučaj 1981. godine. A ni tada zdravstveni sistem nije cvetao, setimo se fimova poput Tesne kože, u kojima se malo u šali, malo u zbilji, govorilo da pravo na bolničku postelju imaju samo oni sa 13 pogodaka na sportskoj prognozi, dok oni sa 12 pogodaka idu na kućno lečenje. A to je bilo vreme u kome smo imali duplo više lekara i duplo manje starijih ljudi, nego što je to danas slučaj. Tako je jako teško oteti se utisku da ulazimo u vreme u kome će lečenje biti privilegija bogatih, vreme u kome zdravstveni sistem ni kadrovski, ni ekonomski, ni infrastukturno jednostavno neće moći da izađe na kraj sa posledicama demografske propasti Srbije kao države. Postojeće nestašice i problemi u finansiranju troškova lečenja, samo su početak, laka prehlada u odnosu na ono što dolazi, a slično je i sa PIO Fondom, sa sportom, sa službama bezbednosti poput vojske ili policije.

Zato je krajnje neverovatno da država Srbija nema posebno ministarstvo koje će se samo baviti saniranjem razornih demografskih trendova i strateškom primenom mera demografske politike. Imala je i ministarstvo za Kosovo, i ministarstvo za razne druge nebuloze poput Nacionalnog investicionog plana, a od ove teme demografske politike se kao nerešive očigledno beži, kao da će problem biti rešen tako što ćemo se svi praviti da ne postoji. Taj problem stoji kao Damaklov mač nad Srbijom, i ukoliko se neko ozbiljno ovim ne pozabavi, ukoliko Srbija ne počne da investira milijarde evra u sopstveni demografski oporavak, vrlo smo blizu kolapsa penzionog i zdravstvenog sistema. Jedino što je utešno, pošto je već ministar sporta šahista Alisa Marić, to rešenje zaista je vizionarsko, zato što gledajući demografske trendove, svakako nam se smeši budućnost u kome će, ogromna većina stanovništva Srbije igrati šah, dok će ostali sportovi, zbog opasnosti od iščašenja kuka, biti jako rizični. Ostaje pitanje, ko će biti odgovoran za ovaj demografski šah-mat koji je postao jasan nakon rezultata popisa stanovništva u Srbiji, i posebno ko će biti odgovoran za činjenicu da se već dve godine, politička elita u Srbiji pravi kao da te rezultate popisa nije čula.