Uloga crte u našoj ekonomiji

manje MMF, više ulaganja (novca od privatizacije) u infrastrukturu i obrazovanje – a što je izgledalo tako blizu, sad je opet dovoljno daleko. Da se sneveselim. Bitka je bila bespoštedna. Mada je kao oruđe (bar koliko znamo) korišćena samo vesela štampa. Harald Hiršhofer (MMF) i Boža Đelić sa, ma koliko to izgledalo čudno, Radovanom Jelašićem dali su sve od sebe. Bauk budžetskog deficita-poražen je. Zajedno s konceptom ekonomske politike Mlađana Dinkića. A da pravo ne znamo da li je deficita i uopšte bilo. Naročito za vreme privremenog finansiranja i koordinatora Milana Parivodića. Ali ono čega (po svemu sudeći) nema može odlično da posluži. Dakle, čim je preuzeo funkciju ministra za finansije, Mirko Cvetković nam je saopštio jednu, lošu i jednu, kao, dobru vest. Loša je da ćemo ponovo pod tutorstvo MMF. Pošto ne znamo šta ćemo sa budžetskim deficitom. Dočim, recimo, Italija zna. A ne znamo ni sa spoljnotrgovinskim deficitom. Dočim, SAD, recimo, znaju. Dobra vest je da od MMF nećemo pozajmljivati novac koji nam nije bio potreban ni kad smo ga poslednji put pozajmljivali, pa odmah vratili.
VELIKI RASTANAK: Kao što je na silu isposlovani budžetski deficit iskorišćen za veliki povratak MMF, tako su i krečenja škola i slične egzibicije iskorišćene za kompromitaciju Nacionalnog investicionog plana. Pitam se, zašto onima kojima je NIP najviše smetao nije smetalo da na njega potroše budžetskih para koliko košta celo jedno ministarstvo. Novi ministar finansija, saopštio je, takođe, da je NIP premešten u gornji deo iznad budžetske crte, dok je privatizacija (novac od privatizacija) ostao ispod. Što znači da projekti NIP neće biti finansirani novcem dobijenim privatizacijom. Ni evro, ni dinar od privatizacije neće biti korišćen za izgradnju puteva po Srbiji ili podizanje nivoa obrazovanosti. Budžet neće imati suficita nego će biti ili uravnotežen (što znači da će projekti NIP biti finansirani iz budžetskog suficita) ili će imati mali deficit (što znači da će projekti NIP biti finansirani novim zaduženjem države). Zašta će onda biti iskorišćen novac od privatizacije od koga evo već godinu dana milijarda evra dobijena prodajom Mobtela stoji produktivno neiskorišćena na državnom računu?Vrlo je verovatno da će Srbija poslušati savet MMF i tim novcem prevremeno vratiti deo svojih spoljnih dugova. Čime će slediti primer nekoliko istočnoevropskih zemalja na čelu sa Rusijom, a na začelju sa Makedonijom, koja je pri nezaposlenosti od 35 odsto, odlučila da 14 godina pre roka Svetskoj banci i Evropskoj investicionoj banci vrati 137 miliona dolara duga, pošto je pre nekoliko meseci Pariskom klubu prevremeno vratila 103 miliona dolara. Prispele obaveze Srbije prema stranim i domaćim poveriocima za ovu godinu su ispod polovine privatizacionih prihoda koji već duže vreme stoje na privatizacionom računu. Kamate na pozajmice koje je država uzela u inostranstvu kreću se su između 4, 5 i pet odsto, a godišnji rast srbijanske privrede je šest do odsto. Pa onda javnost ima pravo na opsežan odgovor na pitanje koja bi to računica stajala iza odluke o privremenom razduživanju. Argument da bi razdužena država popravila svoj rejting, što bi privatnom sektoru obezbedilo zaduživanje po nižim kamatama neuverljiv je. Domaće banke sa stranim kapitalom već se, preko svojih inostranih centrala, na svetskom finansijskom tržištu zadužuju po kamatama koje nemaju veze sa našim „rizikom zemlje“, a kako je za okruglim stolom (u organizaciji FEFA) jednom privredniku odbrusio guverner Jelašić, te strane banke pouzdanim domaćim firmama ne daju kredite uz pomenutu (visoku) kamatu od recimo pet odsto nego nešto nižu, dakle, svetsku. Pa bi popravljanje rejtinga države prevremenim razduživanjem imalo smisla samo ako bi se ta ista država ponovo zaduživala uz niže kamate i onda pojavljivala kao domaći investitor. S obzirom na to da je MMF protiv izgradnje puta Horgoš-Požega, pitanje nedovoljno poznatih detalja ugovora o izgradnji tog puta ovde se ponovo otvara. A da se 50 odsto važan glas privrednika sa tog poteza nije nigde ni čuo. Preostalih 50 odsto je stvar političke strategije zemlje.
VELIKA OBEĆANJA: Za već pomenutim okruglim stolom, potprdsednik vlade zadužen i za koordinaciju privrednih i finansijskih resora Boža Đelić najavio je i svoju nezavisnost od međunarodnih finansijskih institucija. Ali mu ostaje teži deo posla-da tu nezavisnost u praksi i dokaže. Naime, ako će novac od privatizacije biti korišćen kako MMF kaže, njega neće biti onoliko koliko MMF kaže. Đelić se već neko vreme, dakle i pre nego što su ministrska mesta podeljena tako da privatizacije pripadne Mlađanu Dinkiću, a energetika DSS, zalaže za to da se javna preduzeća iz energetskog sektora privatizuju samo delimično i postupno (NIS) ili, u dogledno vreme, nikako (EPS). Nasuprot MMF koji crče da NIS dobije većinskog strateškog partnera, Đeliću je blizak INA-model po kome bi firma bila dokapitalizovana recimo inicijalnom javnom ponudom akcija na Berzi, „kako bi deo profita ostao i našim građanima“. Nema nikakve sumnje da će Đelić za ove ideje imati svu podršku DSS, ali nije baš najjasnij da li će to biti dovoljno da se presija MMF, povezana sa međunarodno-političkim položajem zemlje, izdrži.