Vin-vin model koji svima donosi dobit

U tom kontekstu predstavljeni su i modeli ovakvih investicija u sektoru komunalnih usluga koji su već realizovani u razvijenim zemljama. Prema oceni panelista veoma je važno obezbediti kredibilan sistem kontrole koji će sprečiti zloupotrebe javno-privatnog partnerstva čija je jedna od prednosti unapređenje ravnomernog regionalnog razvoja Srbije.

O novinama koje je u aktuelnu regulativu uneo Zakon o javno-privatnom partnerstvu govorio je Nenad Ilić, savetnik u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja. On je naglasio da je cilj ovog zakonskog rešenja da se podigne nivo ulaganja privatnih investitora u razne oblasti, između ostalih i u sportsku infrastrukturu.

– Zakonom o javno-privatnom partnerstvu precizirano je da javni sektor nije u obavezi da zaključuje ugovore sa privatnim partnerima. Drugim rečima, ulaganja su moguća ukoliko nadležna ministarstva, pokrajinski sekretarijati ili opštine prepoznaju potrebu da se neki projekat realizuje u saradnji sa privatnim investitorom. Odredbe Zakona o javno-privatnom partnerstvu predviđaju i mogućnost izbora privatnih investitora za obavljanje određenih komunalnih delatnosti za kojima postoji potreba. To, međutim, ne znači da privatni partner ulazi u strukturu vlasništva nekog komunalnog preduzeća – kaže Ilić.

Danijela Ilić, predsednica Nacionalnog udruženja procenitelja Srbije, naglasila je da se javno-privatno partnerstvo može nazvati i vin-vin modelom koji svima donosi dobit, kako javnom i privatnom sektoru tako i građanima. Taj model ohrabruje javne institucije da koriste sredstva iz privatnog sektora kada je reč o pružanju usluga građanima koje su u nadležnosti države.

– Sektori u kojima se najviše primenjuje javno-privatno partnerstvo su infrastruktura, pre svega vodovodna i kanalizaciona mreža, grejanje i distribucija struje, zatim objekti za edukaciju i smeštaj studenata, klinike, sportski objekti kao i državni administrativni objekti. Benefiti na koje može da računa javni sektor ogledaju se ne samo u inovativnim rešenjima koja nudi privatni sektor, već i u raspodeli rizika između javnog i privatnog sektora, kao i u udruživanju finansijskih i ekspertskih resursa u pružanju usluga javnosti. Kad je reč o privatnom sektoru benefiti se ogledaju u dugoročnim poslovima i stabilnom prihodu, a profitira i javnost s obzirom na to da je usluga koju dobija efikasnija – istakla je Danijela Ilić.

Prema njenim rečima do pojave javno-privatnog partnerstva u sportu teret plaćanja izgradnje novih sportskih objekata bio je na plećima države, odnosno gradova za koje takva ulaganja predstavljaju impuls lokalnog ekonomskog razvoja. Procenjeno je, zapravo, da su sportske aktivnosti pokretač socijalnog i ekonomskog razvoja, ali ukoliko neki od gradova ne može da ponudi adekvatne objekte timovi će se preseliti tamo gde imaju sve uslove za bavljenje sportom.

– Partnerstvo između lokalnih samouprava i profesionalnih klubova je kritični faktor u proceni tržišne vrednosti sportskih objekata. I gradovi i sportski timovi su tržišni igrači koji grade, kupuju, poseduju i upravljaju sportskim objektima. Sportski objekti koji su u vlasništvu države, pretvorili su sportske klubove u zakupce. Zakupcu je uvek lako da postigne bolji „dil“ ili da se preseli. Gradovi koji propagiraju izgradnju sportskih objekata iz sopstvenog budžeta da bi sačuvali ili zadržali sportske timove, u stvari obezbeđuju kontinuirano trpljenje ucena od strane klubova – objašnjava Danijela Ilić.

Slađana Sredojević, savetnica za međunarodnu saradnju i finansijska tržišta i rukovoditeljka Centra za bankarsku obuku Udruženja banaka Srbije, naglasila je da je javno-privatno partnerstvo generički izraz za definisanje dugoročne saradnje, podelu rizika i široku lepezu ugovornih aranžmana između javnog i privatnog sektora u oblasti dizajniranja, izgradnje, finansiranja ili održavanja projekata ili usluga od javnog značaja.

– Motivi za uspostavljanje javno-privatnog partnerstva isti su kako u razvijenim, tako i u manje razvijenim zemljama. Reč je, pre svega, o stalnoj potrebi za kapitalnim projektima u uslovima budžetskih ograničenja javnog sektora. Zato ne čudi veliki doprinos koji javno-privatno partnerstvo pruža razvoju infrastrukture širom sveta i što uz već tradicionalno popularne kredite, postaje sve popularniji alternativni način finansiranja izgradnje infrastrukture. Ohrabruje podatak da je većina balkanskih zemalja aktivna na implementaciji javno-privatnog partnerstva. Međutim, izuzev Albanije, druge zemlje Zapadnog Balkana nemaju projekte koji su ušli u fazu zatvaranja finansijske konstrukcije. Najviše je projekata iz saobraćajne infrastrukture, odnosno reč je o izgradnji puteva – naglašava Slađana Sredojević.

Ona ukazuje i na to da samim tim što je neka zemlja bliža ulasku u Evropsku uniju, raste i zainteresovanost inostranih investitora da učestvuju u projektima javno-privatnog partnerstva u regionu. Prema njenim rečima zemlje koje imaju razvijenu politiku javno-privatnog partnerstva i zakonske i institucionalne okvire za takve projekte, imaju daleko veće izglede za uspeh. Takođe, zemlje čiji pravni okvir pruža adekvatan tretman privatnom sektoru aktivne su u implementaciji projekata iz oblasti javno-privatnog partnerstva.

– Ako govorimo o potencijalnoj koristi od javno-privatnog partnerstva onda možemo da konstatujemo da je reč o primenljivom sistemskom rešenju. Isto tako, ohrabruje učešće i dalji razvoj privatnog sektora koji donosi tehnološke i finansijske inovacije a omogućava i realizaciju projekata na vreme i u okviru projektovanog budžeta. Da ne govorimo o tome da afirmativno utiče na veći priliv direktnih stranih investicija – ističe Slađana Sredojević.

Dejan Petričević, direktor Beogradske arene, potvrdio je da se kapaciteti tog objekta, ako ne računamo reprezentativne sportske manifestacije, ne koriste u dovoljnoj meri. Izuzetak je samo košarkaški klub Partizan koji u Areni igra neke utakmice sa protivničkim timovima iz Evrolige. Drugi klubovi nemaju takvu praksu. Da bi Arena opravdala svoje postojanje potrebno je, smatra Petričević, više klubova koji stalno nastupaju u tom prostoru. On je kao ilustraciju naveo podatak da u drugim zemljama slične hale čak i formiraju svoje, recimo hokejaške ili košarkaške, klubove koji svojim nastupima donose zaradu. Petričević je objasnio na koji način će Beogradska arena unaprediti komercijalne sadržaje koji su joj, očigledno, neophodni.

– Predložićemo da malu salu izdamo u komercijalne svrhe, a potom bismo razmotrili i mogućnost da ti sadržaji uđu i u glavni deo Arene. Moramo naći nekog ko je spreman da napravi čudo kakvo se desilo u Londonu sa starom dvoranom. Sadašnja O2 arena je od gubitaša postala veoma profitabilna dvorana tek kada je ponuda obogaćena komercijalnim sadržajima. To bi moglo da se dogodi i sa Beogradskom arenom. Primera radi, O2 arena samo od prodaje pića tokom jedne noći na manifestaciji kakva je Vajt senzejšn, koja se, inače, održava i u Beogradskoj areni, zaradi i do 140.000 evra – ističe Petričević.

Jovan Šurbatović, stručni saradnik Centra za investicije i preduzetništvo, podržava usvajanje regulative koja će omogućiti razvoj javno-privatnog partnerstva što je, kako smatra, jedini mogući put do nove sportske infrastrukture. Šurbatović s podozrenjem gleda na državne, i projekte lokalne samouprave, koji se odnose na izgradnju stadiona i hala u Užicu, Nišu i Kruševcu „koje neće moći da se samostalno izdržavaju i već za 10 godina će propasti“. On podseća da je Amsterdam arena prvi multifunkcionalni objekat izgrađen u Evropi i dodaje da taj objekat ispunjava sve uslove za održavanje sportskih manifestacija na otvorenom i u dvoranskim uslovima, a raspolaže i nizom drugih zabavnih sadržaja. Slični objekti izgrađeni su i u Lilu, „dok su Vembli i Emirati stadion najbolji primeri javno-privatnog partnerstva“.

– Ovakvi objekti nisu smešteni u centru gradova, već na obodu. Gradovi u Srbiji imaju prednost s obzirom na to da se postojeći stadioni, na čijim bi se mestima mogli graditi novi moderni objekti, nalaze na odličnim lokacijama. Moramo što pre da krenemo sa realizacijom ovakvih projekata, jer ako Roma i Lacio, odnosno Milan i Inter razmišljaju da grade moderne stadione, zašto to ne bi i srpski klubovi. Dobar primer je Juventus čiji je stari stadion Dele alpi bio prazan, a posle otvaranja novog stadiona tribine su pune – naglašava Šurbatović.

Komentarišući ulaganja u izgradnju Amsterdam arene on je istakao da je najviše investirao grad (26 odsto), koliko je novca obezbeđeno iz hipotekarnog kredita, dok su klub Ajaks i država učestvovali sa sedam, odnosno četiri odsto sredstava. Šurbatović je objasnio da su u svetu sada popularni „stejt of art“ stadioni pete generacije koji ne samo da pružaju maksimalni komfor publici, već i omogućavaju kvalitetne prenose od kojih se, kroz prodaju televizijskih prava, ubiraju velike svote novca.

– Gradnja ovakvih objekata je neminovnost i svuda u svetu donosi profit. Zato ne čudi što klub, poput Totenhema, užurbano traži lokaciju za novi stadion kako bi uvećao sadašnji kapacitet Hajt hart lejna sa postojećih 22.000 mesta s obzirom na to da se oko 80.000 ljudi nalazi na listi čekanja. Slična je situacija i u regionu – Hrvatska je, recimo, dobila dve arene i četiri manje hale, dok su u Ljubljani izgrađeni fudbalski kompleks i hala Stožice – navodi Šurbatović.

S druge strane, panelista Danasove konferencije upozorava na primer Beogradske arene, koja slovi za jedini multifunkcionalni objekat u Srbiji, a koja je, kako kaže, kada ju je grad preuzeo bila „Skadar na Bojani“, pa je njena izgradnja bila politička odluka.

– U vreme kada sam bio u upravi Beograda preuzeli smo Arenu u nameri da je završimo. I to smo i uradili. Mada niko sa sigurnošću ne može da kaže koliko je ukupno novca u nju uloženo, pouzdano znam da je grad Beograd u završetak tog projekta investirao toliko novca koji bi bio dovoljan da se u svakoj od tadašnjih 16 gradskih opština izgradi po jedna hala kapaciteta od 6.000 do 8.000 mesta. Tada se za to nije marilo, bilo je važno sagraditi savremen objekat koji će nam omogućiti da konkurišemo za poziciju domaćina velikih sportskih događaja – naglašava Šurbatović.

Zoran Laković, sekretar Fudbalskog saveza Srbije, objasnio je u video-izjavi na koji način samostalno opstaje Kuća fudbala u Staroj Pazovi koja je prvu godinu poslovanja završila sa profitom. On objašnjava da osim reprezentacije usluge ovog kompleksa koriste i brojni sportski klubovi, ali i kompanije za održavanje seminara. Laković smatra da dobre poslovne rezultate Kuća fudbala delimično duguje i lokaciji, s obzirom na to da se nalazi na pola puta između glavnog grada i Novog Sada, odnosno dobro je povezana s Aerodromom „Nikola Tesla“.

– U javno-privatnom partnerstvu država daje samo okvir za ulaganje i sprovodi kontrolu a sve ostalo je na privatnom kapitalu. Naši klubovi to treba da znaju, jer kako će, primera radi, obezbediti 25 miliona evra neophodnih za ulazak u Ligu šampiona ako nemaju multifunkcionalne objekte koji mogu da se izdržavaju – upozorava Laković.

Sekretar FSS posebno se osvrnuo na klubove u unutrašnjosti, jer smatra da sportska društva u unutrašnjosti bez modela javno-privatnog partnerstva nemaju nikakve šanse da postignu uspeh u domaćim i međunarodnim okvirima.

– Ovde ne govorim o Crvenoj zvezdi i Partizanu, za njih ćemo lakše naći neki model kako bi postojeću solidnu situaciju dodatno unapredili. Prioritet su nam veliki klubovi iz unutrašnjosti, poput Vojvodine, Radničkog iz Kragujevca ili kruševačkog Napretka. Bez javno-privatnog partnerstva njihovi objekti ne mogu da se održavaju, klubovi ne mogu da profitiraju, a samim tim ni da ostvare zapažen rezultat u domaćem prvenstvu i na međunarodnoj sceni – naglašava Laković.

Govor brojki

U prvoj polovini 2011. godine na tržištu Evrope zaključeni su ugovori o realizaciji 47 projekata vrednih 9,7 milijardi evra a prosečna vrednost transakcija bila je 207 miliona evra. Najviše je projekata iz oblasti saobraćaja, čak 55 odsto. Takođe, tokom prošle godine povećana je uloga javnog sektora u programu garancija, posebno je to slučaj u Francuskoj i Italiji. Tako se, recimo, u Nici gradi stadion za potrebe Evropskog šampionata u fudbalu koji će biti održan 2016. Reč je o stadionu u takozvanoj „ekološkoj dolini“ koji će biti izgrađen na bazi solarne energije – kaže Slađana Sredojević, rukovoditeljka Centra za bankarsku obuku Udruženja banaka Srbije.

Nenad Ilić, savetnik u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja

Zakonom o javno-privatnom partnerstvu precizirano je da javni sektor nije u obavezi da zaključuje ugovore sa privatnim partnerima. Drugim rečima, ulaganja su moguća ukoliko nadležna ministarstva, pokrajinski sekretarijati ili opštine prepoznaju potrebu da se neki projekat realizuje u saradnji sa privatnim investitorom.

Danijela Ilić, predsednica Nacionalnog udruženja procenitelja Srbije

Benefiti na koje može da računa javni sektor ogledaju se ne samo u inovativnim rešenjima koja nudi privatni sektor, već i u raspodeli rizika između javnog i privatnog sektora. Kad je reč o privatnom sektoru benefiti se ogledaju u dugoročnim poslovima i stabilnom prihodu, a profitira i javnost s obzirom na to da je usluga koju dobija efikasnija.

Slađana Sredojević, rukovoditeljka Centra za bankarsku obuku UBS

Ohrabruje podatak da je većina balkanskih zemalja aktivna na implementaciji javno-privatnog partnerstva. Međutim, izuzev Albanije, druge zemlje Zapadnog Balkana nemaju projekte koji su ušli u fazu zatvaranja finansijske konstrukcije. Najviše je projekata iz saobraćajne infrastrukture, odnosno reč je o izgradnji puteva.

Dejan Petričević, direktor Beogradske arene

Londonska O2 arena je od gubitaša postala veoma profitabilna dvorana tek kada je ponuda obogaćena komercijalnim sadržajima. To bi moglo da se dogodi i sa Beogradskom arenom. Primera radi, O2 arena, samo od prodaje pića tokom jedne noći na manifestaciji kakva je Vajt senzejšn, koja se, inače, održava i u Beogradskoj areni, zaradi i do 140.000 evra.

Jovan Šurbatović, stručni saradnik Centra za investicije i preduzetništvo

Gradnja „stejt of art“ stadiona je neminovnost i zato ne čudi što klub, poput Totenhema, užurbano traži lokaciju za novi stadion kako bi uvećao sadašnji kapacitet Hajt hart lejna sa postojećih 22.000 mesta. Slična je situacija i u regionu – Hrvatska je, recimo, dobila dve arene i četiri manje hale, dok su u Ljubljani izgrađeni fudbalski kompleks i hala Stožice.

Zoran Laković, sekretar Fudbalskog saveza Srbije

Bez modela javno-privatnog partnerstva sportska društva u unutrašnjosti nemaju nikakve šanse da postignu uspeh u domaćim i međunarodnim okvirima. Prioritet su nam, dakle, veliki klubovi iz unutrašnjosti, poput Vojvodine, Radničkog iz Kragujevca ili kruševačkog Napretka čiji objekti bez tog modela partnerstva ne mogu da se održavaju, a klubovi ne mogu da profitiraju.