Volja kao ključ za preživljavanje: Kako žive penzioneri u BiH i Crnoj Gori, a kako u Srbiji

BiH: Odlazak u penziju nije kraj svijeta

Jednu od najvažnijih prekretnica u životu za mnoge predstavlja odlazak u penziju. Bitan dio razmišljanja o starosti nije samo vezan za visinu penzije, već i za način na koji će se provoditi taj dio života.

Da penzija nije kraj svijeta svjedoči i bračni par Fikret i Mejra Rotić. Nisu skidali osmijeh sa lica dok su nam prepričavali trenutke koje provode sa svojim vršnjacima u Centru za aktivno i zdravo starenje Novi Grad u Sarajevu.

Penzionerske dane krate kreativnim druženjem i veselim susretima. Oboje ističu da se raduju svakom dolasku u Centar.

„Ja sam došla u Centar na mjesec-dva prije Fikreta. Suprug u početku nije htio, izležavao se, ali kad je vidio kako je lijepo, pridružio nam se. Poslušao me je“, govori nam Mejra, na što Fikret kroz smijeh dodaje da je ipak bilo onako kako supruga kaže.

Mejra se pohvalila i tim da je stekla mnogo prijatelja.

„Anegdota je mnogo, ne bih mogla izdvojiti neku. Posebno bude zabavno kada organizujemo karaoke, smijeh i veselje je tada“, kaže Mejra.

Najdraža joj je, kaže, sekcija dekupaža, ali ne odriče se ni ostalih aktivnosti.

„Penzija kolika da je, neka dugo traje. Mi smo živjeli na selu i drugačije je za razliku od života u gradu. Djecu smo othranili, iškolovali, postali su svoji ljudi. Četvrtkom ponesem saz, pa se malo i zasvira i zapjeva. Ova treća dob je baš naše vrijeme, novi početak za novi život. Ustvari smo jedna velika porodica“, govori Fikret.

Da penzionerski život može da bude prelijepo i uzbudljivo životno doba kazuje i priča sarajevskog profesora Zdenka Kebata koji je penzioner od septembra prošle godine. Četrdeset godina rada u školi je iza njega.

„Prvi dan sam došao onako, a već treći dan sam našao srodnu dušu. Čovjek je opušteniji, drugačije se osjeća. Ovo je drugi dom, tu provodimo 4-5 sati dnevno. Sviram gitaru. Kupio sam neku staru gitaru koju sam išmirglo, prelakirao i sredio. Kad si u društvu ne razmišljaš o problemima, finansijama, bolestima. Nekad mi je mrsko ustati ujutro, ali nema odustajanja. Šta ima čovjek od ležanja. Moraš biti pozitivan, moramo gledati u budućnost, nema nazad. Najviše se radujem što imam srodnu žensku dušu, prijateljicu. Nije isto kad je čovjek sam i kad ima nekoga. Treba se družiti sa ljudima bilo gdje i bilo kada. Ne treba dizati ruke od sebe i ne treba kukati evo ja sam penzioner. Treba stati pred ogledalo povući se za uši i reći ustaj i aktiviraj se u životu“, govori profesor i ističe da je Centar prava stvar.

Gospođa Amra ističe da sa odlaskom u penziju život ne prestaje.

„Vjerujte odmah sam pomislila da ću krenuti u Centar za aktivno i zdravo starenje. Prezadovoljna sam – ako ništa izađem iz kuće, provrtim se i prekrasno mi je. Imamo razne aktivnosti“, govori nam.

Na pitanje kako je upoznala Zdenka, odgovara da je sve spontano sve došlo.

„Gospodin hoće da svira gitaru. Ja sam sjedila tamo skroz preko puta. Uzeo gitaru da svira i ja zapjevala s njim pjesmu od Olivera Dragojevića. Kaže on: ‘dolazi
ovamo dobro pjevaš’. Ma kakva ja, da dobro pjevam bila bih pjevačica ne bi bila medicinska sestra. Kažem, hajde, Željko, nemoj me Boga ti opterećivati s pjesmama. Ko ti je Željko, kaže on meni. Reko pa ti. Kaže ja sam Zdenko – hajde svejedno Zdenko, Željko ko da je bitno. Ti si mene prevario s Oliverovom pjesmom. Nasjela sam i gotovo je sad“, kroz smijeh govori Amra.

Govori i to da je prije bilo mnogo bolje.

„Vjerujete, da volim što sam zapamtila vrijeme druga Tita“, kaže Amra.

Sedamdesetjednogodišnja Mejra Dautović kaže kako je Centar njena druga kuća.

„Nemam riječi, dušu nam osvježe. Nakon muževe smrti ostala sam sama. Moja radost su oni kad dođem ovdje. Pare me ne interesuju. Imam svoju penzijicu – mala je, ali živim normalno. Ništa mi u životu ne fali. Sretna sam što njih imam“, iskreno će naša sagovornica.

Belma Spaho, PR Centra za aktivno i zdravo starenje Novi Grad Sarajevo ističe da trenutno u Centru, koji ove godine obilježava deset godina postojanja, realizuju 22 radionice koje su podijeljene u četiri kategorije – zdravstvenog, edukativnog, kreativnog i zabavnog karaktera.

„Čitavo funkcionisanje Centra se bazira isključivo na potrebama i željama članova. Svako od njih ko dođe dođe u toj nekoj fazi povučenosti ili straha. Ne treba da ista kažu nakon određenog vremena se vidi promjena na njihovom ponašanju, osmijehu, oblačenju. Tad požele da se srede, da popričaju, jer znaju da taj dan mogu negdje da dođu i da ispričaju bar šta su gledali na TV-u prethodnu noć“, kaže Spaho.

U Federaciji BiH penziju za juni primilo je 436.843 penzionera. Najniža penzija iznosila je 538,27 KM, zagarantovana 642,40 KM, dok je najviša 2.626,42 KM.
Junsku penziju iz Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje Republike Srpske primilo je 279.328 penzionera. Najniža penzija iznosila je 275 KM, a najviša 2.830 KM.

Crna Gora: Vratiti deset najboljih godin

Penzioneri u Crnoj Gori žive otežanim i ne uvijek dostojanstvenim životom dok su u posebnom problemu stariji sugrađani koji vraćaju kredite.
To su upitani o položaju penzionera u državi kazali sagovornici Vijesti. Među njima i sedamdesetogodišnja Miladinka Perović, koja je u Herceg Novom kazala da s obzirom na to kakvu penziju prima, gotovo nikada ne razmišlja o štednji. Tačnu visinu primanja nije otkrila ali je naglasila da je u radnom odnosu bila cijeli život.

„Penzioneru nije toliko loše ako ima porodicu. Za moje vršnjake koji nisu te sreće, život nije mnogo dostojanstven“, navodi Perović.
Ona ističe da živi dosta aktivno i da kada je u pitanju svakodnevica, najviše vremena odvaja za porodicu. pa joj vrijeme većinom prođe u kuvanju i čišćenju. Perović je naglasila da je aktivnosti i druženje sa vršnjacima iz penzionerskih društava ne interesuju i da se najviše druži sa komšinicom i rodbinom.

Sličan odgovor Vijesti su dobile od njene penzionisane sugrađanke, koja je kako kaže, penziju stekla u Hotelu „Plaža“ sa 35 godina radnog staža. Za nju glavna aktivnost je odlazak na pijacu i druženje sa komšijama, a navodi i da je život penzionera fin ukoliko su dobrog zdravlja.

„U ovim godinama život je nikakav ako imaju kredit, a svi ih imaju“, kazala je ona kroz šalu.

Da crnogorski penzioneri žive u otežanim uslovima saglasan je i predsjednik Pokreta penzionera Crne Gore Svetozar Čabarkapa.
On je Vijestima zvanično kazao da su troškovi života veliki, ali da ih penzije ne prate. Naglašava da je u zadnjoj godini došlo do značajnog povećanja penzija što u ukupnom iznosi oko 50 odsto na godišnjem nivou, ali i da je to daleko od toga da je dovoljno. Čabarkapa pita i kako živjeti sa najnižom penzijom od 282 ili sa prosječnom od 420 eura, kada je potrošačka korpa na državnom nivou 818 eura.

„I pored najbolje volje, mi ne vidimo prednosti za korisnike penzija u Crnoj Gori. To što imaju neku vrstu odmora ili povlašćeni boravak od sedam dana u Ulcinju i Žabljaku su kap vode u moru problema“, kazao je on i dodao da vjeruje da su ove poteškoće stvorene aktivizmom Udruženja penzionera, koje prema njemu radi sve da ugrozi interese korisnika penzija.

Iako nisu precizirali aktivnosti koje nude penzionerima, Čabarkapa navodi da imaju ideju da uz pomoć Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja (PIO) i poslodavaca stvore uslove za povlašćenu trgovinu.

„Sa bankarskim sistemom, za povlašćene potrošačke i druge kredite i da odmor i rekreaciju penzionera dovedemo do nivoa stvarnih potreba, a ne luksuza pojedinaca koji će za 15 eura imati pun pansion, a penziju primati u iznosu preko prosječne penzije u Crnoj Gori“, zaključio je on.

Čabarkapa je stava da treba ići u reformu penzionog sistema, skloniti postojeći švajcarski model obračuna, vratiti model sa desetogodišnjim osnovom što bi, kako je kazao, u značajnoj mjeri uvećalo iznos penzija u startu i na taj način ispravilo nepravdu koja je nanesena uvođenjem švajcarskog modela obračuna penzija zakonom iz 2004. godine.

Srbija: Penzija može biti zlatno vreme

Pre desetak godina vaša hroničarka je, istražujući temu depopulacije, u lepom banatskom selu Veliki Kozjak upoznala bračni par penzionisanih lekara; prodali su svoj stan u centru Beograda za 90.000 evra, pa za 4.500, dvadeseti deo sume, kupili lepu kućicu sa okućnicom, baštom i voćnjakom. Još toliko su uložili u renoviranje i preseljenje, desetak hiljada zadržali za crne dane, a ostatak podelili deci da se i sama okuće.

Iz današnje perspektive, kad su cene nekretnina u gradovima otišle u nebo, transakcija se čini promašenom, ali nije – danas bi za svoj stan dobili dvostruko više novca, a za svoj novi dom dali koliko i onda, doduše za renoviranje više.

U Velikom Kozjaku, rekli su, sve im je nadohvat ruke, od pošte, zdravstvene stanice, do pijace, tržnog centra i Doma kulture. Nije zgoreg što je Banat ravan, pa jutarnje i večernje šetnje ne predstavljaju problem, bašta ublažava letnju žegu, „smederevac“ na drva greje zimske dane i noći. Beograd je na nešto više od sat vremena, pa za stani-pani situaciju ili još bolje neku dobru zgodu, brzo stižu.

Pri tome ne moraju da brinu kako će deca plaćati kiriju i gde će im unuci rasti. A deo raspusta su sa njima. Oni sami sebi, uz dve lekarske penzije i onaj ostatak novca, lako mogu priuštiti odmor, a još lakše povoljne izlete ili vikend ture koje brojni „senior-traveli“ nude. I zahvaljujući svom matičnom zanimanju, garantovan im je prilično bogat društveni život, jer ih komšije paze kao malo vode na dlanu. Napokon, u blizini je i vrlo dobar dom za starije, pa kad zanemoćaju mogu sebi obezbediti dobar smeštaj i stalnu negu.

No, bez obzira na oskudicu koju penzija najčešće donosi, ovaj par je izuzetak; većini je po odlasku u penziju vrlo teško da posle tako velikog zaokreta u životu, uleti u novu avanturu promene životne sredine i navika. Iako bi im život u prirodi, posebno urbanizovanoj taman onoliko koliko treba, prijao, tvrde i psiholozi i sociolozi. Kao i rad u bašti i voćnjaku, druženje sa ljudima uživo, a ne putem interneta. Ili još gore, život u samoći, između četiri zida, u višespratnici ili u vrletima, ne menja stvar. Jer, samoća je najveća kletva onih koji su završili radni vek.

To je pokazalo i istraživanje poverenice za zaštitu ravnopravnosti i njenog tima sprovedeno pre dve godine i pretočeno u poseban izveštaj posvećen starijima – što je petina populacije u Srbiji, jer je 20 odsto stanovnika starije od 65 godina. Jedan od razloga za takvu pažnju je sve raširenija diskriminacija i u svetu i u Srbiji; „ejdžizam“ po uvidu poverenice Brankice Janković, preti da postane obeležje ovog veka u meri u kojoj su prethodni obeležili rasizam i antisemitizam. A ne mora, jer kako kaže moto tog istraživanja,“starost je svima nama jedina sigurna budućnost“, a ne mora biti loša, pa čak ni lošija od prethodnog života.

Preduslov je da društvo koje ubrzano stari shvati značaj međugeneracijske solidarnosti, što je posebna tema koja traži mnogo prostora. Ali, njen najvažniji učinak je upravo smanjenje distance između najstarijih i prethodnih generacija i ublažavanje samoće koja je previše česta pratilja starosti. Posebno u rubnim i planinskim područjima koja beleže najveći broj staračkih samačkih domaćinstava.

No, nije važno kolika je penzija, već koliko je dugo primaš, jedna je od gorko-slatkih rečenica kojom okolina ispraća kolege u penziju. Naravno da je iznos koji najstarijima neretko poštar donosi na vrata „u kešu“ važan, posebno ako je – a za većinu penzionera u Srbiji jeste – ispod prosečnog primanja trećeg doba, odnosno manji od 300 evra.

No, deo prihoda se nadomesti olakšicama koje najstariji imaju, mesečni popusti u marketima ili recimo besplatan gradski prevoz, što je u magapolisu poput Beograda bitno, jer starijima, pa i onima sa prefiksom „naj“, omogućava mobilnost. Bilo da žele da posete prijatelje i rodbinu u drugom delu grada, odu u kupovinu dok je „akcija“ ili naprosto prošetaju i posete neki muzej – po povlašćenoj ceni – park u koji nisu mogli da svrate dok su bili vezani za radno vreme i decu.

Ili, što je i dalje najrašireniji oblik ispomoći, po unuke, bez obzira da li ih čuvaju čitavo radno vreme ili samo „podižu“ iz vrtića ili škole. Baka ili deka „servis“ je istovremeno i tegoba i čar trećeg doba; naporno je i odgovorno, posebno što bake i deke nemaju energiju i pokretljivost roditelja, ali pruža preko potreban osećaj da nisu suvišni. Naprotiv.

„A, ne, ja ne idem kod njih, već oni dovedu decu kod mene; dvoje ćerka, sin jedno. Imam sobu za njih, bazenčić u dvorištu, sanke u ostavi, a blizu nam je i parkić. Izmore oni mene, ali i ja njih“, priča Jelena Petrović, penzionisana prodavačica: „Dok sam radila, nisam ni svoju decu gledala kako valja, pa sad malo ‘ispravljam’ stvari.“

Udovica je, pa bi, kaže, bila usamljena da se ne stara o unučićima. Ali, ima pravila; vikend je samo njen, a i odmor: „Uzela sam vaučer, pa ću u banju. Trošak pokrivaju deca, to je moj honorar.“ (Vaučere za odmor u Srbiji od pet hiljada dinara već nekoliko godina deli Vlada, a planu čim se pojave. Penzioneri su najčešći abonenti.)

Pošto je tek prekoračila granicu od 65, gospođa Petrović je još u dobroj formi, pa bar jedan vikend mesečno ode na izlet. Obilazak male Svete gore – fruškogorskih manastira ili onih nešto dalje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, košta oko tri hiljade dinara, odnosno 25 evra. Isto je i sa turama po dvorcima, a u cenu su uračunate i ulaznice. Potroši tog dana još 15 evra na piće i hranu. Ali, kao i lekari s početka teksta, ona nije pravilo, već pre uputstvo kako se može aktivno živeti sa relativno malom penzijom.

Bračni par Janković se preselio pre nekoliko meseci u obližnju banju, što je prava šok-terapija; uz odlazak u penziju promenili su i sredinu, doduše ne potpuno nepoznatu jer je godinama svaki slobodan dan provodila u poročnoj kući koja joj je sada dom. Gospođa Janković je prestala da radi, a gospodin Janković se – male su penzije, čak i dve, a kuća traži ulaganje – aktivirao. Čekaju unučiće, pa da zaokruže svoje zlatno doba.

Mnogim penzionerima teško pada prinudni nerad, pa prema validnim podacima njih dva odsto nastavlja aktivno da radi u firmi gde su proveli radni vek ili češće drugoj. Pametni poslodavci rado plaćaju njihovo iskustvo i znanje, a oni zadržavaju uz, kako mnogi kažu, najbolji životni status, privilegije koje rad donosi. No, stalni posao je rezervisan za elitu, ali zanatlijama i negovateljicama je najlakše, izuzetno su traženi i mogu da biraju koliko će da rade. I to čine uglavnom u sivoj zoni.

Za najstarije koji se teško kreću ili su bolesni, postoje gerontoslužbe, koje im obezbeđuju besplatnu tuđu pomoć dva sata dnevno. I preko potrebno druženje. Oni aktivniji mogu u neki od klubova za najstarije u kome se druže sa vršnjacima, igraju šah ili domine, zajedno gledaju televizijski program. U manjim sredinama uobičajeno je i moba-druženje, ponekad organizovano, ali češće samoorganizovano, posebno u vreme pripreme zimnice.

Žene sklone ručnim radovima prave mini-zadruge, a kad imaju visprene vodilje, za svoje hobije dobijaju i finansijsku pomoć kroz brojne namenske projekte, a i lako mogu da prodaju svoje rukotvorine. Slično je i sa ljubiteljima životinja, koji ponekad naprave i azile za pse lutalice ili naprosto udome psa koji ih ne samo razveseljava, nego i tera da svako jutro i veče šetaju.

Mogućnosti su brojne, samo je važno raskrstiti sa samosažaljenjem i dogmom o suvišnosti.