Vranje: Kao dobitak na lutriji

– Radim za 500 dinara dnevno svakog drugog dana, pa mesečno mogu da namaknem 7.500 dinara. Radimo nekoliko koleginica i ja pa to vlasniku kafića daje mogućnost da ne plaća državne obaveze slična je dijagnoza devojke koja radi u jednom od ovdašnjih kafića.

Po ovim, ali i mnogim drugim primerima sa juga Srbije, ovde je očigledno da bi mnogima obavezujuća najniža cena rada bila kao dobitak na lutriji. Za Novicu Mitića, poverenika UGS Nezavisnost iz Pčinjskog okruga bespredmetna je priča o tome da vlada usaglašava minimalnu cenu rada kada ni privatna ni državna preduzeća to ne poštuju.

– Realno bi bilo objaviti spisak svih ugostitelja, obućara, trgovaca pa i stomatologa u Vranju koji plaćaju taj iznos. No, bez adekvatnih sistema kontrole na nivou inspekcijskih i drugih državnih organa to je nemoguće. Sve to izgleda kao formalizovani broj novčanica, koji je samo cifra ali ne i nominalna realnost, navodi Mitić za Forum. On je spreman da ovo pitanje kao sindiklani funkcioner pokrene i na nivou gradskog parlamenta, ali ne oseća institucionalnu podršku centralne vlasti.

– Sve bi bilo drugačije da država iza propisanih stavki stoji i kontrolnim mehanizmima, navodi poverenik UGS Nezavisnost.

Slično mišljenje ima i Snežana Veličković, poverenica ASNS koja navodi da se radnicima u Kopmaniji Jumko, koja je u većinskom državnom vlasništvu isplaćuju zarade od pet do devet hiljada dinara, a da pri tom oni ne dobijaju redovne štampane obračune o svojim zaradama, što je obaveza poslodavaca.

– Došli smo u korozivnu socijalnu situaciju u kojoj se svako zadovoljava i onim što je daleko ispod minimalca koji je propisala država. Na papiru stoji jedno, a za mašinom i u životu to je potpuno drugačije. To je pravi primer da sistem ne funkcioniše, navodi Veličkovićeva.

Sliča je situacija i u opštini Vladičin Han, gde blizu pet hiljada radno sposobnih čeka na posao. To daje mogućnost da poslodavci koriste ovakvu situaciju pa tako nezaposleni pristaju na pricip „daj šta daš“ i tako jedva preživljavaju. Opština Preševo sa preovlađujućim albanskim stanovništvom je najmlađa u Srbiji sa prosekom ispod trideset godina. Mladi sede u kafićima.

– Moja plata je tajna. To je dogovor sa gazdom i o tome ne smem da pričam, kaže mlada Albanka koja radi u bakalnici. U preševskom sindikatu nemaju ni podatke o broju nezaposlenih, a kamoli o onima koji (ne)primaju minimalac.

– U novoj smo fazi feudalizma, a na to nas tera država, kaže Nedžat Beljulji, vlasnik privatne Kompanije Elhan komerc iz Bujanovca, koja upošljava pedesetak radnika i bavi se trgovinom i građevinarstvom. On ocenjuje da u zimskoj sezoni nema načina da radnicima isplati redovne zarade.

– Sada se zadovoljavaju „džeparcem“, no to meni, kao dugogodišnjem preduzetniku, stavlja kamen u želudac. Vlada mora da obezbedi mehanizme za sprovođenje onoga što ne sme da bude samo brojka, kaže Beljulji.

Nove spahije i rad na crno

Predsednik opštine Valdičin Han Nenad Mitrović problem vidi u nedovolnoj efikasnosti inspekcije rada i navodi činjenicu da bi samo u ovom gradu „preko noći“, uz primenu zakonskih normi posao moglo da dobije najmanje sto mladih ljudi. Mitrović iznosi da bi suzbijanjem rada na crno u državni budžet moglo da se slije sto milijardi dinara. „To možemo učiniti i tako što ćemo napraviti regionalnu rotaciju – da inspektori sa juga rade na severu Srbije, oni sa istoka na zapadu i tako da povećaju disciplinu poslodavaca, koji su u ovom trenutku u rangu spahija iz doba Turaka“, precizira Mitrović.