„Vučićeve mere za siromašne neće promeniti ništa, kao što nije promenio ni jeftin parizer“: Propaganda pred izbore ili stvarna briga?

Podsećaju da je sličan scenario viđen i kada je predsednik pred kamerama izneo korpu sa jeftinim namirnicama i sabrao njihove cene, ili kada je sa ministrima jeo sendvič sa parizerom.

Kako kažu, kao što ni parizer nije iskorenio siromaštvo, tako to neće učiniti ni ove najavljene mere.

Sagovornici Danasa ukazuju da se siromaštvo ne iskorenjuje privremenim merama, niti nestaje preko noći, već da je za to potrebna ozbiljna i dugoročna i kratkoročna strategija na kojoj bi trebalo da učestvuju ljudi iz nauke.

Takođe, naši sagovornici upozoravaju da ovakve odluke ne spadaju u ingerencije predsednika Republike i postavljaju pitanje odakle će se obezbediti novac za ovu pomoć.

Pitaju se i kako će ove mere rešiti problem siromaštva, ako nije reč o propagandi.

Podsećaju i da je aktuelni režim potrošio milijarde na neproduktivne projekte, među kojima je i Nacionalni stadion čija je izgradnja u toku, a koje su mogle biti preusmerene upravo ka onima kojima je pomoć najpotrebnija.

Zato postavljaju ključno pitanje: hoće li se predsednik odreći stadiona da bi pomogao siromašnima?

Šta je Vučić najavio?

Vučić je najavio da će do 25. avgusta objaviti mere za pomoć nižem srednjem sloju i siromašnima, odnosno, kako je rekao, „onima koji žive teže“. Mere bi trebalo da stupe na snagu 1. septembra.

Kako je Vučić rekao u video izjavi na svom Instagram profilu, jedna od mera biće da cene najvažnijih proizvoda u trgovinama budu niže.

Sledeća mera jeste da i za tu kategoriju društva krediti budu jeftini, a treća mera da i kamatne stope budu niže.

Najavio je i pokretanje inicijative za izmenu Ustava RS o pitanju nemogućnosti da izvršitelji u izvršnom postupku oduzmu životni prostor, jedini stan ili kuću u kojoj porodica živi, što je četvrta mera.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Aleksandar Vučić (@buducnostsrbijeav)

I peta mera odnosiće se na niže cene ogreva i, možda, struje.

Dan kasnije, gostujući na Informer TV, Vučić je najavio i da će program ograničiti nivo marži koje trgovci koriste.

Govorio je i o tome da ako jedna banka u Hrvatskoj ostvari 60 miliona evra profita, a onda ta ista strana banka koja dolazi iz Slovenije ili Italije, ostvari 250 miliona evra profita u Srbiji, onda, kako je naveo, „nešto nije normalno“.

„Lepo, malo smanjite svoj profit. I baš me briga šta ćete da pričate bilo kome, smanjite svoj profit. Nisu naši ljudi ovce za šišanje i vreme je da država preduzme takve mere i preduzeće ih“, najavio je Vučić.

„Propaganda“

Ekonomista Božo Drašković kaže da se najavljena pomoć siromašnima i nižoj srednjoj klasi može sagledati iz više uglova, pri čemu kao prvi i najvidljiviji izdvaja političku manipulaciju i propagandu.

Prema njegovim rečima, ovakve mere imaju prvenstveno funkciju podizanja rejtinga vlasti i stvaranja utiska da se država navodno brine o socijalno ugroženom stanovništvu.

„Suštinski, ovde se ne radi o iskrenoj borbi protiv siromaštva, već o pokušaju da se zaustavi dalje opadanje popularnosti. To je potpuno u skladu s onim što Vučić radi godinama“, smatra Drašković.

Podsećajući na ranije primere slične propagande, Drašković navodi predstavljanje potrošačke korpe pred kamerama, sa nabrajanjem cena hleba, soli, šećera i parizera, kao i medijski performans sa sendvičima, u kojem je predsednik sa dva ministra jeo „jeftin parizer“.

„Sve su to elementi jednog istog narativa. To je kontinuitet propagande, a ne suštinsko rešavanje problema“, naglašava on.

Drugi, dublji ugao, kaže Drašković, jeste pitanje odgovornosti i nadležnosti. Ukazuje da predsednik države nije osoba koja bi trebalo da vodi socijalnu politiku, te da je ovakav ad hok pristup neozbiljan i pogrešan.

„Suzbijanje siromaštva zahteva strateški pristup, i to je posao vlade, a ne predsednika. Potrebne su jasno definisane kratkoročne i dugoročne strategije, temeljne i održive, koje kod nas uopšte ne postoje. Trenutno nemamo ozbiljnu ekonomsku politiku ni u jednom sektoru, pa tako ni u ovom“, objašnjava Drašković.

Zbog toga, upozorava on, narod stiče lažnu nadu da će se nešto najavljenim merama promeniti, a u stvarnosti se ništa neće dogoditi, jer nema institucionalnih temelja ni volje za stvarnim promenama.

Drašković predlaže da umesto marketinške propagande, trebalo bi okupiti ljude iz naučnih oblasti, kao što su ekonomija, sociologija i politikologija, i napraviti ozbiljnu strategiju socijalne politike, kako bi se siromaštvo stvarno smanjivalo, a ne samo prekrivalo.

Drašković postavlja i pitanja: odakle će država finansirati ovu pomoć i da li će Vučić odustati od skupih i neproduktivnih projekata, poput Nacionalnog stadiona, zarad siromašnih?

„Vučiću je očigledno draže ulaganje u Nacionalni stadion nego rešavanje siromaštva. Treba ga pitati: odakle novac? Kako će se taj problem rešiti dugoročno, ako nije reč o propagandi? Zašto se sredstva ulažu u projekte bez ikakvog povraćaja za društvo, dok se istovremeno ignorišu osnovne potrebe siromašnih građana?“, upitao je Drašković.

Koliko je siromašnih u Srbiji?

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), u Srbiji je 2024. godine 19,7 odsto građana bilo „u riziku od siromaštva“, što znači da su imali mesečna primanja manja od 35.606 dinara ako žive sami, ili ispod 74.773 dinara ako su četvoročlano domaćinstvo s dvoje dece.

Kada se uračunaju i oni koji su materijalno uskraćeni ili žive u domaćinstvima gde gotovo niko ne radi, stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti raste na 24,3 odsto.

Ako je u Srbiji prošle godine živelo oko 6,6 miliona ljudi, onda je u riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti bilo približno oko 1,6 miliona građana.

Najugroženiji su stariji građani – čak 23,6 odsto ljudi starijih od 65 godina spada u rizičnu grupu.

Iako se te stope blago smanjuju u odnosu na prethodnu godinu, više od polovine domaćinstava u Srbiji (52 odsto) kaže da s mukom sastavlja kraj s krajem, dok ih je samo 0,6 odsto izjavilo da žive „veoma lako“.

Komentarišući ove zvanične podatke, Drašković posebno kritikuje izraz „rizik od siromaštva“, koji, kako kaže, zvuči kao eufemizam i umanjuje težinu problema.

„Kada kažu da 24 odsto građana živi u riziku od siromaštva, to zapravo znači da četvrtina stanovništva već jeste siromašna, i to na različitim nivoima – od potpune bede do preživljavanja. Taj izraz je podvala koja neće da kaže da ti ljudi nisu u riziku, to su ljudi koji žive u egzistencijalnoj neizvesnosti, zajedno sa svojim porodicama“, kaže Drašković.

„Mere mogu da naprave i druge probleme“

I ekonomista Ljubomir Madžar ocenjuje da iznenadne i politički motivisane mere preraspodele dohotka, poput najavljene pomoći nižoj srednjoj klasi i siromašnima, ne mogu doneti ništa dobro.

Kako ističe, takvo forsirano zadiranje u ekonomske tokove, koje ide mimo prirodnih zakonitosti tržišta, ne može dati uspešan rezultat.

„Da sam u poziciji da savetujem, kao što nisam, rekao bih: drži ruke dalje od toga“, kaže Madžar i dodaje da veštačke, planski osmišljene intervencije u raspodelu dohotka mogu izazvati više štete nego koristi.

On ne negira važnost socijalne politike, ali naglašava da se ona mora voditi na nivou uzroka, a ne posledica – potrebno je najpre shvatiti zašto dolazi do ekonomskih nejednakosti, pa tek onda reagovati sistemski i promišljeno.

Govoreći o praktičnim problemima u sprovođenju ovakvih mera, Madžar izražava sumnju da će postojati kvalitetni i pravični kriterijumi za određivanje ko je zaista siromašan i kome pomoć pripada.

Upozorava da statistički podaci o prihodima nisu potpuni, jer beleže uglavnom plate, penzije i formalne izvore, dok mnogi građani ostvaruju dodatne prihode kroz sivu ekonomiju, imovinu, poljoprivredu ili dopunske aktivnosti koje nisu zvanično registrovane.

U takvoj situaciji, upozorava on, država bi mogla pomoći onima kojima pomoć nije najpotrebnija, dok bi oni stvarno ugroženi ostali van sistema.

Najveća šteta, smatra Madžar, može nastati ako ovakve mere naruše radnu i preduzetničku motivaciju.

„Ako ljudi uvide da država nagrađuje one koji su manje radili, rizikovali ili ulagali trud, to ih može obeshrabriti da se pokreću i rade više“, upozorava Madžar.

Prema njegovim rečima, dugoročno to vodi slabijem ekonomskom rastu, manjim prihodima i još dubljem siromaštvu cele zajednice.

„Vlast merama potvrdila da je zlatno doba mit“

I pravnik Inicijative A11 Uroš Ranđelović, na pitanje da li će ove mere pobošljati položaj siromašnih, odgovara da je teško govoriti o hipotezama i projekcijama, naročito kada one imaju isključivo jednu svrhu – predizbornu kampanju u kojoj se naše društvo nalazi više od jedne decenije.

Prema njegovim rečima, položaj najugroženijih bi se definitivno poboljšao kada bi se Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja uhvatilo u koštac sa potpunim rasulom i odsustvom profesionalnog kadra u institucijama socijalne zaštite, višegodišnjim odsustvom Strategije za borbu protiv siromaštva i razilaženjem normativnih okvira sa društvenom realnošću.

Ono što je pozitivno iz svega ovoga jeste da se ovakvim izjavama prvi put do sada priznaje da većina našeg stanovništva ne živi dobro i da je „zlatno doba“ mit, smatra Ranđelović.

„U rešavanju nekog problema prvi korak je da se taj problem osvesti. Budući da je ovaj problem već poznat svima koji u ime našeg društva trenutno donose odluke, lepo je što su odlučili da sa njim upoznaju i sve ostale. U tom smislu se nadam da će naša prava koja su nam svakodnevno neophodna – da ne budemo gladni, da imamo krov nad glavom, da se lečimo i da možemo dostojanstveno da živimo od svog rada, u narednom periodu biti u fokusu opšte javnosti što do sada nije bio slučaj“, ističe Ranđelović.

Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva ugašen

Ranđelović ukazuje da su poslednji podaci o broju ljudi u apsolutnom siromaštvu iz 2020. godine i prema njima tada je 465.000 građana i građanki živelo ispod ove linije tj. imalo potrošnju nižu od 12.695 dinara po jednočlanom domaćinstvu, mesečno.

Dodaje da je jedini razlog što nemamo više podataka što nema ko da ih skuplja i obrađuje, jer je 2021. ugašen Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije.

„Prestao je sa radom, jer je prestalo njegovo projektno finansiranje, što dovoljno govori o tome da je stvarna borba protiv siromaštva nisko na listi prioriteta. Svi kasniji podaci rezultati su ad hoc istraživanja međunarodnih organizacija, kao što je i ovo poslednje koje je sproveo UNICEF i prema kojem oko 800.000 ljudi živi ispod linije apsolutnog siromaštva“, navodi Ranđelović.

Ističe i da su socijalne mere za koje se ne zna broj ljudi na koje treba da se odnose osuđene su na neuspeh. Pre svega bi, kako kaže, trebalo sagledati broj ljudi i njihove potrebe, a tek onda odrediti načine kako im treba pružiti podršku.