„Gotovo nemoguće izaći iz siromaštva“: Socijalne mere države kratkotrajne i samo pred izbore

Stopa rizika od siromaštva u 2024. godini iznosila je 19,7 odsto, dok ako se uz siromaštvo doda i socijalna isključenost dolazimo do 24,3 odsto, pokazali su novi podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS).

To znači da je prošle godine gotovo četvrtina stanovnika Srbije živelo u riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti.

Prag rizika od siromaštva u prošloj godini iznosio je 35.606 dinara za jednočlano domaćinstvo.

Za porodicu s dvoje odraslih i jednim detetom mlađim od 14 godina taj prag je iznosio 64.091 dinar. Dok je prag rizika od siromaštva za porodicu sa dvoje odraslih i dvoje dece mlađe od 14 godina iznosio 74.773 dinara.

Najugroženiji su bili ljudi stariji od 65 godina, jer je u toj grupaciji stopa rizika iznosila 23,6 odsto.

U grupi do 17 godina stopa rizika iznosi 21,1 odsto, dok je stopa 17,9 odsto za osobe između 18 i 64 godine.

Ono što je dodatno problematično, jeste što se u Srbiji već godinama ne mere podaci o apsolutnom siromaštvu, jer je Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva prestao sa radom još 2021. godine.

Iz Inicijative A11 za Danas objašnjavaju da stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti od 24,3 odsto znači da je gotovo svaka četvrta osoba u Srbiji izložena ozbiljnom riziku da ne može da zadovolji osnovne potrebe – od hrane, stanovanja i zdravlja do obrazovanja i pristupa uslugama.

„Ovaj pokazatelj obuhvata ne samo one koji već žive u siromaštvu, već i one koji su na njegovoj ivici, ljude koji rade, ali od tog rada ne mogu dostojanstveno da žive. To jasno pokazuje da se siromaštvo u Srbiji ne tiče samo socijalno ugroženih, već širokih slojeva stanovništva koji su prinuđeni da svakodnevno balansiraju između osnovnih troškova života“, ukazuju oni.

Iz Inicijative upozoravaju i da zvanični statistički podaci jesu važni, ali da ne prikazuju punu sliku.

„Na terenu, situacija je često znatno teža od onoga što brojke sugerišu. Ljudi koji se obraćaju Inicijativi A 11 govore o dugotrajnoj neizvesnosti, nesigurnim prihodima, dugovima, neadekvatnim uslovima stanovanja i sve većim teškoćama u pristupu zdravstvenoj zaštiti i socijalnim uslugama“, pojašnjavaju.

Kako dodaju, to pokazuje da je siromaštvo u Srbiji duboko strukturalno i da zahteva sistemske promene, a ne samo jednokratne mere pomoći.

„Nažalost, svedoci smo postojanja najčešće „ad hoc“ jednokratnih mera, neretko plasiranih za potrebe smirivanja društvenih tenzija“, ukazuju oni.

Iz Inicijative navode da inflacija i rast cena osnovnih životnih namirnica najteže pogađaju upravo one koji već žive na ivici egzistencije.

„Za mnoge porodice svako poskupljenje znači odricanje od hrane, lekova ili grejanja. U našoj praksi vidimo da se sve veći broj ljudi suočava s nemogućnošću da plati račune ili kupi osnovne potrepštine, što dodatno produbljuje njihovu socijalnu isključenost. Inflacija, u tom smislu, ne samo da povećava siromaštvo, već i urušava dostojanstvo i osećaj sigurnosti“, naglašavaju.

Najugroženije su, kako kažu, porodice koje već žive u siromaštvu, posebno one sa decom, Romi, radnici angažovani na nesigurnim poslovima i starije osobe bez podrške.

„Ove grupe su višestruko diskriminisane, suočene su i sa ekonomskim i sa socijalnim barijerama, često i sa institucionalnom nepravdom. Na primer, sistem socijalnih karti, koji je trebalo da unapredi pristup pravima, doveo je do toga da mnogi ljudi ostanu bez novčane socijalne pomoći, što pokazuje koliko lako država može da produbi postojeće nejednakosti“, podsećaju iz Inicijative A11.

Nažalost, prema njihovim rečima, pomaci koje čini država su minimalni.

„Umesto da razvija mere koje bi omogućile izlazak iz siromaštva, država se uglavnom oslanja na kratkoročne i restriktivne politike. Socijalna pomoć je niska, obuhvat sistemom podrške je mali, a mnoge odluke se donose bez uvažavanja stvarnih potreba ljudi“, poručuju oni.

Ako ste se rodili u siromaštvu, tvrde oni, gotovo je nemoguće da iz njega tokom života izađete.

„Primera radi, najraniji život dece koje odrastaju u siromaštvu znači lošu ishranu, narušeno zdravlje, dečiji rad i potpuno zanemarivanje obrazovanja. Brojni nedostaci u planiranju i odsustvo interdisciplinarnog pristupa u sprovođenju afirmativnih mera za integraciju socijalno ugroženih kategorija stanovništva u obrazovni sistem doveli su do toga da ti ljudi obrazovanje, koje je početni korak na putu izlaska iz siromaštva, jednostavno ne vide kao kartu za prevazilaženje sopstvenih problema i ne mogu se zbog toga kriviti“, objašnjavaju oni.

Deca siromašnih roditelja dobijaju siromaštvo u nasleđe i gotovo da ne postoji šansa za potomke nižih klasa da se uspnu u srednju ili višu klasu, bez obzira šta oni radili, upozoravaju iz Inicijative.

„Inicijativa A 11 godinama upozorava da su politike koje se odnose na socijalnu zaštitu, zapošljavanje i stanovanje neusklađene i neefikasne. Ako država zaista želi da smanji siromaštvo, mora da prepozna da je reč o pitanju dostojanstva i ljudskih prava, a ne samo o ekonomskom problemu“, zaključuju oni.

Profesor Fakulteta političkih nauka u penziji i bivši predsednik UGS Nezavisnost Zoran Stojiljković za Danas navodi da se vlast siromašnih seti samo pred izbore.

„Očito da je vlast u nastojanju da praktično, u nikad prekinutoj izbornoj kampanji, čini sve da zaustavi pad svog rejtinga i da ne dozvoli da utisak studentskih i građanskih protesta prođe taj socijalni zabran od obrazovanijih, mlađih… koji pripadaju srednjim klasama i uđe i u krug poljoprivrednika, radnika, administracije…“, ukazuje on.

Kako dodaje, vlast da bi to sačuvala pokušava sve potezima poput povećanja zarada, njihovog nagoveštavanja, specifičnih, selektivnih davanja za velike socijalne grupe, koje su istovremeno i veliki izborni agregati i drugim sličnim merama.

„Rezultat tih mera je vrlo ograničen, jer sa tim davanjem imate problem rasta inflacije. Pored toga imate krizu u Evropi koja je nama tržište i problem sada sa NIS-om koji će usporiti razvoj i podići proizvodne cene“, upozorava Stojiljković.

Naš sagovornik ukazuje da vlast održava čitavu ekonomiju na direktnim pogodbama oko velikih poslova sa velikim koruptivnim efektima, ali da to obezbeđuje kakav-takav rast.

„Na takvim projektima se trenutno i digne BDP, ali je to sa stanovišta društvene preraspodele u korist najsiromašnijih potpuno neefektno“, objašnjava on.

Pred izbore se uvek praktikuje podela mrvica sa stola, navodi Stojiljković.

„Primenjuju se mere trenutnog zaustavljanja rasta nejednakosti. On je kod nas praktično poslednjih godina na istoj meri. Ne raste nejednakost zahvaljujući tim davanjima, ali s druge strane ne pokazuju se nikakve ozbiljne namere da se nešto promeni u socijalnoj raspodeli“, smatra on.

Srbija je, prema njegovim rečima, selektivno slaba država.

„Dovoljno je sposobna da prikupi značajne prihode, ali ne i da njima reši neke socijalne probleme. Ako se pogledaju procene šta je pristojan život, to za tročlanu porodicu traži dve medijalne plate. Teško je očekivati da ih ljudi imaju. Dakle ako imate medijalnu zaradu, ne znači da ste izvesno pobegli od siromaštva. To ne znači da ste obezbedili sigurnu egzistenciju“, navodi Stojiljković.

Medijalna zarada je zarada do koje dođe polovina zaposlenih, podseća on i naglašava da je to nešto sa čime se sada ne može ozbiljno živeti.

Naš sagovornik objašnjava i da je Srbija jedna od retkih zemalja koja ima linearno oporezivanje.

„Nemamo progresivnu poresku stopu, u tome smo neka vrsta retkosti i tako se pokazuje čija je država. U relativno kratkom roku bi mogao da se popravi položaj većine siromašnih. Ako uzmete platu od nekih 60.000 dinara i podignete neoporezivi deo, vi ste time već nekom zaposlenom stavili šest ili sedam hiljada u džep. Taj račun bi morali da plate najbogatiji“, poručuje Stojiljković.

Naši građani su, objašnjava, naviknuti na politiku „daj šta daš“.

„Ovo stanje će se održavati tom izbornom dinamikom, nešto će se davati zaposlenima, ali bez ozbiljnog strateškog razvoja i stope rasta i bez sistematske politike preraspodele, neće ništa moći da se napravi ovim padobran davanjima“, zaključuje Stojiljković.

Ekonomista Aleksandar Stevanović za Danas kaže da mi bolju statistiku od naše, koja je usklađena sa EU metodologijom, nemamo.

„Ona nije idealna, ali nije zasigurno obmanjujuća sama po sebi. Ko želi da razume bilo koju pojavu, pa i siromaštvo treba da ukrsti barem pet ili šest pokazatelja, sa različitim nivoima posmatranja (nacionalni, regionalni i opštinski), a idealno i po grupama ljudi. Sve govori da je u ovom veku ekstremno siromaštvo postalo izuzetno retko, a da je broj siromašnih u padu“, objašnjava on.

Rast cena podstiče siromaštvo, kaže on i dodaje da je to logično, jer smisao inflacije i jeste da se ljudi i firme trajno oporezuju tako „da ne mogu da se izmigolje“.

„Neto rezultata svake inflacije je duboko negativan za društvo, s tim da će svaka vlast istaći relativne dobitnike, a sakriti gubitnike“, pojašnjava Stevanović.

Kako navodi, pomaka ima, ali su najsiromašniji „poslednja rupa na svirali gotovo svake vlasti“.

„Ti ljudi su nevidljivi, ne glasaju ili im je glas jeftin, nisu organizovani, obično nemaju nikakve posebne veštine i znanja. S druge strane većina mera protiv siromaštva ide srednjoj klasi koja je mnogo atraktivnija u svakom pogledu za politiku. Tako je u gotovo svakoj zemlji. Najviše kukaju i hoće sa državnog kazana oni koji nisu suštinski u problemu, a najtiši su oni koji jesu ubogi po svim standardima“, ukazuje Stevanović.