Zdrave kompanije postaju taoci propalih firmi

 Činjenica da su firme u restrukturiranju izuzete od obaveze plaćanja svojih dugova, to jest da njihovi poverioci ne mogu sudskim putem da se naplate, zdrave kompanije postaju taoci propalih državnih preduzeća i time se urušava čitav privredni sistem. Koliki to problem može da predstavlja, pokazuje i primer malog privrednika Nebojše Krstića iz Kuršumlije, kojem je ŠIK Kopaonik ostao dužan 1,6 miliona dinara još 2007. godine. Uprkos nesumnjivom dugovanju i činjenici da je sud presudio u njegovu korist, Krstić ni do danas nije uspeo da naplati svoje potraživanje, jer je ŠIK Kopaonik 2010. ušao u postupak restrukturiranja. U međuvremenu, ŠIK Kopaonik je sklopio ugovor sa namenski formiranim preduzećem Simpo ŠIK, u potpunom vlasništvu Simpa iz Vranja, koje je dobilo mogućnost da u potpunosti koristi sve resurse ŠIK Kopaonika. Iz te saradnje Simpo ŠIK, prema finansijskom izveštaju 2011. godine, ostvario je dobit nešto veću od milion dinara, dok je ŠIK Kopaonik i dalje bio u gubicima od skoro 50 miliona, odnosno od preko 71 milion dinara, kada se posmatraju i gubici njegovih zavisnih firmi.

Koliko srpski zakoni štite dužnike nauštrb poverilaca, Krstić pokazuje time što je 2008. godine sud doneo odluku da određena oprema ŠIK Kopaonika treba da pređe u njegovu svojinu i državinu, kako bi namirio svoje potraživanje. Međutim, kada je 2010. (do kada presuda još nije bila izvršena) Kopaonik ušao u restrukturiranje, sud je prekinuo izvršni postupak, čime je Krstić ostao bez šanse da naplati svojih 1,6 miliona dinara. Sud je, međutim, utvrdio da dve mašine ukupne vrednosti 264.000 dinara ipak treba da budu predate Krstiću, jer su mu dodeljene pravosnažnom presudom donetom pre pokretanja restrukturiranja. ŠIK Kopaonik, koji nesumnjivo duguje novac Krstiću, na ovu presudu se žalio, nakon čega je Apelacioni sud poništio prvostepenu presudu, čime je ovaj privrednik ostao i bez tog malog dela onoga što mu ova državna firma duguje.

Nemoćan da svoj dug naplati uprkos pravosnažnoj presudi, Krstić kaže da sada namerava da se obrati Ustavnom sudu, a ako mu ni to ne pomogne, da tuži državu Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, na kojem su već mnogi građani Srbije uspeli da dobiju odštetu od države.

U Simpo ŠIK-u nisu želeli da komentarišu ovaj slučaj, kao ni sam ugovor koji imaju sa ŠIK Kopaonikom, dok nadležne u ŠIK Kopaoniku nije bilo moguće dobiti pozivom zvaničnog telefonskog broja tog preduzeća.

Inače, sam ugovor između ŠIK Kopaonika i Simpo ŠIK-a je veoma zanimljiv. Nakon što je ŠIK Kopaonik vraćen Akcijskom fondu, Ministarstvo finansija poziva Simpo iz Vranja da toj kompaniji pomogne da stane na noge svojom ekspertizom. Odmah posle toga zaključuje se ugovor o poslovno tehničkoj saradnji, kojim ŠIK Kopaonik biva skoro pa poklonjen Simpu.

Naime, ugovorom se ŠIK Kopaonik obavezao da po ceni od jednog evra mesečno ustupi sve svoje pogone i druge resurse Simpo ŠIK-u u narednih 20 godina. ŠIK Kopaonik pristaje i da se sva njegova imovina položi kao obezbeđenje za kredit Fonda za razvoj, koji će Simpo ŠIK koristiti za rekonstrukciju objekata ŠIK Kopaonika. Nakon što je novcem od kredita dobijenog tako što je Kopaonik založio svoju imovinu, Simpo rekonstruisao objekte i počeo proizvodnju, ta kompanija dobija pravo da sa Simpom ŠIK ugovori naknadu za pruženu tehničku dokumentaciju i „know how“. Dakle, ćerka firma plaća majci firmi za ekspertizu koju je dobila od nje, a kojom pokreće proizvodnju u pogonima koje iznajmljuje za jedan evro mesečno i koje je rekonstruisala tako što je rekonstrukciju platila kreditom za koji garantuje tuđom imovinom, to jest imovinom ŠIK Kopaonika.

Rezultat je nulti rizik za Simpo uz mogućnost visokog profita ostvarenog tuđim resursima, a svojim znanjem. Visina ove naknade za pruženu ekspertizu nije poznata i ostavljena je da potpuno diskreciono sam Simpo odluči koliko će sebi platiti za svoj „know how“, dok ŠIK Kopaonik nema nikakvu mogućnost da se tome usprotivi.

Da je ova naknada unapred dogovorena između ŠIK Kopaonika i Simpa i da je na tome ostalo, čitav ugovor bi se dao razumeti kao dogovor po kojem jedno lice sa imovinom, ali bez znanja (Kopaonik) angažuje drugo sa znanjem, ali bez imovine (Simpo) da upravlja njegovom imovinom i da za to dobije određenu menadžersku naknadu.

Ali ugovor nije takav. Umesto toga, osim naknade za „know how“ na čiju visinu ne može da utiče, ŠIK Kopaonik se odriče i velikog dela budućeg profita, ako ne i sve zarade. Ugovorom je tako predviđeno da će se dobit Simpo ŠIK-a deliti tako što će se prvo isplaćivati kredit Fondu za razvoj, dok ŠIK Kopaonik ima pravo na 40 procenata neto dobiti. Ostatak profita se usmerava na proširenje proizvodnje Simpo ŠIK-a (a ne ŠIK Kopaonika). Ali ovakvim rešenjem, u kojem „kupac“, odnosno Simpo nije preuzeo nikakve obaveze prema poveriocima ŠIK Kopaonika, koji je ostavljen u trajnom restrukturiranju, država je svesno kao jedine oštećene ostavila one koji su najmanje odgovorni za urušavanje te firme.

Na mala vrata

Država je praktično ŠIK Kopaoniku našla novog vlasnika, bez da je sprovela bilo tender bilo aukciju, a prodajna cena je jedan evro mesečno. Da li će ŠIK Kopaonik ikada prikazati profit zavisi ne samo od uspešnosti poslovanja Simpo ŠIK-a, već i od odluke samog Simpa. Po finansijskom izveštaju za 2011. u Simpo ŠIK-u je radilo više od 500 ljudi i nema sumnje da je njihovim zapošljavanjem rešen ozbiljan socijalni problem koji bi nastao da proizvodnja u ŠIK Kopaoniku nije nastavljena.