Odlazak svedoka prelomnih vremena: Ko je bio Branislav Ivković?

Političar koga su svi jednostavno zvali Bane tokom političke karijere imao je uspone i padove. Karijeru je počeo u Socijalstičkoj partiji Srbije, a završio u Srpskoj naprednoj stranci .

Njegov uspon u karijeri počeo je posle Dejtona. I to onda kada je Glavni odbor SPS-a, novembra 1995. smenio sa svih partijskih funkcija Borisava Jovića, Mihajla Markovića i Milorada Vučelića, smenjen je i predsednik Gradskog odbora Beograda Slobodan Jovanović, a na njegovo mesto postavljen Branislav Ivković. Za člana GO SPS biran je na Trećem kongresu SPS-a (1996).

Posle lokalnih izbora 1996. oslobođen je funkcija. Smenjen je sa mesta predsednika beogradskih socijalista, zbog sukoba sa Nebojšom Čovićem. Tvrdio je tada da je za tu odluku lično glasao, ali i da je zahvaljujući njemu sprečen masakr na Brankovm mostu u jeku demonstracija 1996. i 1997. godine.

Mnogo godina kasnije objasnio je da je sukob sprečen zahvaljujući njegovom prijateljstvu sa Zoranom Đinđićem.

„Kada su bile demonstracije, da nije bilo veze između Đinđića i mene na Brankovom mostu bi bio masakr kada je Zoran krenuo sa narodom sa Novog Beograda. Zahvaljujući međusobnom poverenju i našem zajedničkom prijatelju, uspeli smo sve to da zaustavimo. Bila bi velika bruka za državu“, rekao je Ivković.

Ipak bio je jedan od organizatora kontramitinga SPS-a, nakon čega su mu studenti učesnici protesta 1996-1997. poručili: „Vaše ruke su krvave, zbog vašeg kontramitinga prolila se krv.“

Oktobra 2000. godine vraćen je u Izvršni odbor SPS-a. Delegati Vanrednog kongresa, novembra 2000 izabrali su ga u Glavni odbor. U to vreme izjavljivao je da će prihvatiti eventualnu kandidaturu za predsednika stranke.

Nakon oktobarskih promena tvrdio je da je bio na listi za odstrel. Prepričavao je trenutak kada su četvorica ljudi razvalili vrata njegovog stana i krenuli ka njegovoj supruzi i četvoro dece. Tvrdio je da je tada bio spreman da puca.

„Ja sam uzeo moj pištolj. Imam kolt 357. Bio sam spreman da pucam. Unutra je bilo četvoro moje dece, supruga i ja. Došlo je do svađe između njih na stepeništu ispred mojih vrata i otišli su. Čuo sam da sam bio na nekom spisku za odstrel – prepričavao je kasnije, dodajući da je zla krv namerno pravljena, građani nisu bili toliko podeljeni.

Međutim, i pored svega toga on je u ime socijalista pregovarao je sa novim vlastima tokom događaja koji su prethodili hapšenju bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića 1. aprila 2001, sa kojim je ostao do poslednjeg trenutka. Mnogim novinarima tada je baš on bio glavni izvor informacija o onome što se dešavalo u Vili mir.

„Svaki častan i nevin čovek vrlo teško doživljava nepravedne optužbe prema njemu i one ga direktno pogađaju u srce“, opisivao je Ivković zdravstveno stanje Miloševića u trenucima dok je trajala akcija hapšenja .

Bivši predsednik Srbije, ipak, je tvrdio da mu je Ivkovć u noći hapšenja okrenuo leđa, nazvavši ga petom kolonom. Sam Ivković, nakon emitovanja serijala Porodica, posvećena hapšenju Miloševića, nije želeo to da komentariše za Danas.

Zbog te takozvane izdaje u noći hapšenja, Milošević je iz Centralnog zatvora tražio od Živadina Jovanovića da prenese Glavnom odboru da Ivković mora biti isključen iz stranke, jer je najodgovorniji za njegovo hapšenje.

Umesto isključenja, on je uz Živadina Jovanovića, Zorana Anđelkovića, Ivicu Dačića, Dmitra Šegrta, Dušana Bajatovića, Dobrosava Radovića, Bojana Kekića i Živorada Igića postao član najužeg partijskog rukovodstva, novoformiranog Sekretarijata SPS-a, koji će ubuduće upravljati ovom partijom umesto petorice dotadašnjih potpredsednika čije su funkcije ukinute.

Zbog čega Jovanović nije poslušao naređenje partijskog šefa, za Danas je jednom prilikom objasnio da su okolnosti bile takve. Jovanović je priznao da je tačno da je Milošević „predlagao da Bane ne bude potpredsednik SPS“.

„To što ga GO SPS nije poslušao bilo je zbog unutrašnjih odnosa snaga u stranci. Partijski vrh jednostavno nije bio za to da se ostvare njegovi predlozi. I moje, ali i uverenje drugih je bilo da se sačuva SPS od raspada i podela, izvršene su neke manje promene od onoga što je Milošević tražio“, objasnio je Jovanović za naš list.

Uprkos protivljenju Miloševića, Ivković je, u avgustu 2001. izabran na novoustanovljenu funkciju stranke – sekretara Izvršnog odbora GO SPS. Ali je, iz stranke definitivno isključen 14. aprila 2002.godine, nakon sve dubljih podela u partiji. Nakon toga je neuspešno pokušao da registruje sebe kao predstavnika SPS-a.

Bio je kandidat za predsednika Srbije na predsedničkim izborima 2002. godine (Grupa građana – Socijalisti za povratak bazi) i osvojio je oko 40.000 glasova (1,1%).

Posle tih izbora osnovao je Narodnu socijalističku partiju koja u Skupštini Srbije imala petočlani poslanički klub pod imenom „Narodni socijalisti. Pre toga Ivković je tvrdio da mu tako nešto kao što je osnivanje nove stranke ne pada na pamet jer je i dalje veran ruži i član je SPS-a. „Radim iznutra na konsolidaciji partije“.

Na predsedničkim izborima 2004. godine bio je kandidat te nove stranke. Osvojio je oko 17.000 glasova (0,6%). Stranka je u međuvremenu prestala da postoji, a nakon ustločenja Srpske napredne stranke na vlasti, Ivković je postao njen deo i član Glavnog odbora.

Aktivno bavljenje politikom donelo mu je dve titule ministra: za urbanizam, stambeno-komunalne delatnosti i građevinarstvo, od 1994 do 1998. godine bio je ministar za nauku i tehnologiju.

„Iz godine u godinu, a više od šest godina sam u vladi sve više radio. Pitam se gde je granica fizičkih i ljudskih moći! Pošto je nauka moja slabost, obratio sam se psihijatru za komentar, pojašnjavao je Ivković.

Kao ministar gradio je Europolis i obećavao: „Izmestićemo železnički čvor. Oslobodićemo Savu i Dunav za Europolis.“

Optužen je da je kao ministar građevina bespravno nadzidao 150 kvadrata, a da je prostor legalizovao 1998. Opozicija je govorila i o „zaprepašćujućoj činjenici da je grupa vračarskih batinaša za svoju akciju dobila na korišćenje vozilo Ministarstva za nauku“. Time je po njihovom dokazano „da je SPS partija represije, a njeni najviši funkcioneri, među kojima i Branislav Ivković, pomagači batinaša“.

Protiv njega je bila podneta i krivična prijava zbog zloupotrebe službenog položaja. Februara 2001. pozvan je u policiju na informativni razgovor, a aprila je podignuta prijava zbog zloupotreba položaja člana stambene komisije vlade Srbije i prebacivanja novca Ministarstva nauke na račun SPS-a.

Ivković je rođen 1952. godine u Bijeljini. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom gradu. Na Građevinskom fakultetu u Beogradu diplomirao 1979. godine, magistrirao 1983. i doktorirao 1988, s tezom „Optimizacija pouzdanosti proizvodnih sistema u građevinarstvu“.Počeo je kao inženjer u GP „Napred“. Univerzitetsku karijeru počinje kao asistent (1981), potom je: docent (1989) i vanredni profesor (od 1994). Bio je prodekan na Građevinskom fakultetu u dva mandata.

Radio je na projektima fabrike „1000 stanova“ u Izraelu, i učestvovao u projektovanju: infrastrukturnih objekata u Kuvajtu, Institutu biohemijskih nauka, hotela „Sokoljniki“ i poslovnog objekta „Ledeh“ u Moskvi, rekonstrukciji pozorišta „Atelje 212“, stambenih naselja „Cerak – vinogradi“ i „Borča“ u Beogradu. Stipendista je na „Imperial College in London“ u dve školske godine (1985. i 1989).

Ivković se dugo borio sa zdravstvenim problemima. Pre dve godine je iz TV studija otišao u operacionu salu. Vest o njegovoj smrti saopštila je njegova supruga Biljana Popović Ivković.