Četvrt veka od izbora Vlade Zorana Đinđića: Šta danas kažu bivši ministri?

Prva DOS-ova vlada fomirana je 25. januara 2001. godine, uz obećanje raskida sa prošlošću. Uprkos velikim razlikama u programima, ideologijama i vizijama budućnosti zemlje, DOS je uz veliku podršku glasača pokrenula promene, prepoznate kao iskorak države ka demokratiji i evropskom putu.

Trebalo je zemlju vratiti u međunarodne institucije iz kojih je bila isključena, sanirati štete, obezbediti socijalna davanja i kakvu takvu ekonomsku sigurnost.

Ta prva demokratska vlada od uvođenja višestranačja imala je sedam potpredsednika i 19 ministarstava.

Za 25 meseci i 15 dana svog mandata, ova Vlada je napravila jasan diskontinuitet sa politikom krvavih devedesetih i ispunjavala ono što je premijer Đinđić najavio u svom ekspozeu – bila je to Vlada brzine, efikasnosti i demokratske transparentnosti, izabrana da radi, a ne da vlada.

Danas donosi sećanja pojedinih ministara na taj kratki period prve demokratske vlade od uvođenja višestranačja.

*Slobodan Milosavljević, bivši ministar trgovine i turizma: Zoran je trčao tri koraka ispred nas

„Ta Vlada Zorana Đinđića bila je ispunjena njegovom energijom, brzinom i željom da obični čovek brzo vidi rezultate promena koje su se desile 5. oktobra. Na prvom razgovoru sa Zoranom, kada sam postao ministar i kada smo kretali da delimo zadatke, rekao mi je – ‘ajd Slobo vidi da u svim prodavnicama ima jestivog ulja, šećera, mleka, daj da vratimo benzin sa uluca u benzinske pumpe, napuni apoteke osnovnim lekovima, poteraj inspektore“, priseća se Milosavljević.

On napominje da su tada penzije i socijalna davanja kasnila četiri meseca. Prosečna zarada bila je 82 marke ili 40 evra. I onda je krenulo revaspostavljanje zakona tržišne ekonomije, koji su bili potpuno suspendovani.

„Zoran je trčao tri koraka ispred nas. Ja sam bio najmlađi ministar u toj vladi, pa sam mogao da ga donekle pratim. Bilo je jako teško pratoti ga. To je za mene bio i generacijski izazov i izazov nove epohe 21. veka koji tek počinje. Želeo sam da u praksi pokušam da nešto što sam učio u školi i pokažem. I ti rezultati su se vrlo brzo videli. Tu 2001. godinu završili smo sa prosečnom zaradom od nešto manje od 200 evra. Dugovanja prema građanima su smanjena, krenuli smo u vraćanje stare devizne štednje“, priseća se naš sagovornik.

Dovedeni su, kaže, prvi veliki grinfild investitori. Događaj je bio otvaranje prvog velikog marketa Merkatora. Ubrzo je došao i Veropulus, pa Metro i krenule su prve privatizacije.

„Umesto šverca na ulicama Filip-Moris je došao u Niš, Britiš amerikan tabako u Vranje, Japanci su stigli u Sentu. Sve je počelo da se vraća u normalu i Srbija je postala država, a ne interesna sfera političara i mafijaša. Na žalost, kako je Zoran ubijen ta energija je splasnula. Imali smo i kočničare, a najveći u to vreme bio je Voja Koštunica i njegova ekipa, koju smo u jednom trenutku morali da amputiramo iz vlade, jer nismo mogli da trčimo“, navodi Milosavljević i dodaje da se Srbija ubrzano vraćala u međunarodne institucije iz kojih je bila izbačena, u UN, Pariski i Londonski klub, Savet Evrope, Svetsku banku…

Praktično je, kako kaže, za dve godine vaspostavljena država i institucije koje se sada ruše i ukidaju.

„Akteri koji su devedesetih doveli Srbiju na rub propasti i danas su na vlasti. Rade isto što su radili i devedesetih, samo hvala bogu nema rata. Danas Vučić poručuje da Srbija mora da se sakrije pod neki kamen, smo što taj kamen nije kamen mudrosti, već kamen gluposti. Nije mesto Srbiji ispod kamena gluposti. A sve što su radili poslednjih 14 godina, bila je glupost, i glupo sedenje na četiri stolice, i podrška Klintonu, pa Trampu itd. Ovde se bogatstvo preliva u stotinak porodica i mafija drži državu. Za vreme naše vlade bili su privilegovani pojedinci, ali smo im naplatii jednokratni porez na ekstraprofit. To je nešto što može i sada da se uradi“, zaključuje bivši ministar trgovine i turizma.

*Mile Isakov, nekadašnji potpredsednik Vlade: Lustracija nije bila poželjna pošto su oni sa prljavim biografijama bili spremni da se otkupe

„Ja sam u vladu ušao godinu dana kasnije jer sam u Predsedništvu DOS-a bio planiran za direktora RTS-a, pa sam se za to pripremao razgovorima sa brojnim sindikatima i novinarima. Ali kada je ta vlada u međuvremenu, bez dogovora sa mnom, ukinula pretplatu odbio sam to. Na moju primedbu Đinđić mi je odgovorio da smo to obećali narodu. Moj odgovor je bio: Obećali smo mi mnogo značajnije stvari od toga, novi Ustav i Zakone o poreklu imovine i lustraciji, pa ništa“, priseća se Isakov u razgovoru za Danas.

RTS je, kako kaže, bio potpuno rasturen i fizički i kadrovski i finansijski.

„Tako da bi, bez novca iz pretplate, bio prinuđen da svaki dan čekam od njega milostinju. A, dao bi mi ako budem slušao, a ako budem pravio program kako treba, ne bi bilo para, pa bi bili nezadovoljni i zaposleni i gledaoci, tako da bih ja ispao nesposoban. Neki su to jedva dočekali, pa na to mesto postavili poslušnog Crkvenjakova, a meni saopštili da onda moram u Vladu, jer svi treba da preuzmemo deo odgovornosti“, objašnjava naš sagovornik.

Prema njegovim rečima uprkos datim obećanjima da vlada nije donela novi Ustav, jer bi po usvajanju Ustava trebalo ići na izbore, a te izbore bi tada dobio Koštunica, a ne Đinđić i njegov deo DOS-a.

„Ali i zato što je pravni vakum između starog Ustava i novih proevropskih zakona, koje smo donosili, odgovarao toj vladi. Mogla je da radi šta hoće, jer ako nešto nije po zakonu jeste po Ustavu i obrnuto. A Zakon o poreklu imovine nije donet, jer bi mogao da zakači i neke iz te nove vlasti. Lustracija, pak, nije bila poželjna pošto su oni sa prljavim biograjama i novcima bili spremni da se otkupe. A o sličnostima sa ovim vremenom najbolje svedoče mnogobrojni preletači“, zaključuje nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije.

*Rodoljub Šabić, bivši ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu: Đinđić je bio ličnost sa velikim političkim autortetom za razliku od aktuelnog premijera

„Upoređena sa aktuelnom Vladom, načinom na koji radi i atmosferom u njoj, Vlada Zorana Đinđića deluje kao potpuni kontrast. Aktuelnom Vladom predsedava ličnost bez iole ozbiljne političke reputacije, a Đinđić je bio jedna od dve ličnosti sa najvećim političkim autoritetom u to vreme“, ističe Rodoljub Šabić, nekadašnji ministar državne uprave i lokalne samouprave.

Prema njegovim rečim aktuelnu Vladu u većini čine kadrovi jedne stanke SNS-a, a Đinđićeva Vlada bila je Vlada parlamentarne koalicije velikog broja stanaka u kojoj ni jedna, pa ni njegova ni izblliza nije imala većinu, čemu je odgovarala i struktura Vlade što je njen rad činilo komplikovanim. Rad je dodatno bio komplikovan i činjenicom da je Srbija tada bila članica savezne države.

„Đinđić, kao premijer jeste bio centralna ličnost Vlade, brz sumnje daleko najuticajnija, ali nisu sve stvari išle po njegovoj volji, nego se o spornim, nakon rasprave, u demokratskoj atmosferi odlučivalo. Premijer u raspravama nije delovao autoritetom funkcije već snagom argumenata, a bio je i spreman, imao sam nekoliko ličnih iskustava, da prihvati uverljive kontraargumente“, priseća se Šabić.

On napominje da se svakako najveća razlika između dve Vlade vidi u odnosu prema ulozi i poziciji koju po Ustavu Vlada ima.

„Sasvim pojednostavljeno, Vlada premijera Đinđića funkcionisala je kao prava Vlada, utvrđivala je i vodila politiku i sprovodila zakone u skladu sa svojim ustavnim ovlašćenjima dok aktuelna formalno deluje kao Vlada, ali je evidentno da je zapravo samo transmisija volje predsednika Republike. Šta više premijer i članovi ne samo da se ne suprotstavljaju hipertrofiranoj ulozi predsednika republike i sve većem raskoraku između normativnog i stvarnog stanja nego tome  povlađuju, često i bukvalno servilno“, zaključuje nekadašnji ministar državne uprave i lokalne samouprave.

*Gordana Matković, bivša ministarka za rad, boračka i socijalna pitanja: Za svega tri godine sistem je stabilizovan

„Poslednja decenija 20. veka bila je decenija razaranja i propadanja Srbije. Pad životnog standarda bio je dramatičan, uz nagli rast siromaštva i razrušene mreže socijalne sigurnosti. Procene pokazuju da je oko 2000. godine u Srbiji živelo gotovo tri miliona siromašnih, uz približno 700.000 izbeglica i interno raseljenih lica“, navodi za Danas Matkovićeva.

Bivša ministarka napominje da su socijalna davanja isplaćivana neredovno, svega nekoliko puta godišnje i u iznosima koje je inflacija u velikoj meri obezvredila, dok su domovi za smeštaj bili ruinirani.

Penzije su, kako kaže, u realnom iznosu, pale na svega oko trećine vrednosti koju su imale krajem osamdesetih godina.

„U atmosferi velikog entuzijazma i podrške profesionalaca i stručnjaka iz oblasti socijalne zaštite, ali i donatora, započet je period inicijalnih reformi, usmeren na stabilizaciju sistema, vraćanje dugova i obezbeđivanje redovnih isplata socijalne pomoći, dečijih dodataka, davanja za negu i pomoć i penzija. Paralelno su definisani ciljevi i strateški pravci reformi, uz snažan oslonac na istraživanja i inkluzivan proces“, objašnjava naša sagovornica.

Matkovićeva kaže da su tih godina vlade Đinđića, donete ključne zakonske promene u oblasti penzijsko-invalidske i socijalne i dečije zaštite, Strategija za smanjenje siromaštva, uspostavljen je Fond za socijalne inovacije…

„Za svega tri godine sistem je stabilizovan, penzije su u realnom iznosu porasle za 87 odsto, unapređena su davanja i za socijalno ugrožene, započelo je sa razvojem lokalnih usluga, hraniteljstva i postavljeni su temelji za moderan sistem socijalne sigurnosti“, zaključuje nekadašnja ministarka za rad, boračka i socijalna pitanja.