Đinđić i Tadić su hteli da budu fer igrači, zato samo danas ovde

U dramskom komadu Žan Pol Sartra „Prljave ruke“, vođa neimenovane komunističke partije Oderer raspravljajući se sa mladim intelektualcem i idealistom Igoom kaže ovome: „Ti misliš da se može ostati čistih ruku. Ti zapravo voliš samo sebe i svoju sujetu, a ne voliš ljude. A ja sam vidiš spreman da ruke uprljam i govnima i krvlju samo da ljudima bude makar malo bolje.“

Sada u Srbiji vidimo dokle mogu da dovedu čistunci koji vole samo sebe i žele da ostave o sebi najlepši utisak za pokolenja. Oni nisu bili spremni da makar malčice zaprljaju svoje ručice te su prepustili vlast onima kojima prljavština nije problem. Onima koji su valjda od rođenja bili skloni prljavštini i podmuklosti.

Sistem je vrlo prost i od davnina oproban: Dokopaš se vlasti tako što ti čistunci dozvole da dođeš do nje bez po muke. Čistunci su fer igrači, pravi džentlmeni. U svojoj naivnosti oni misle da ako su oni takvi onda će se i drugi prema njima jednako vladati. Potom rasporediš svoje ljude po dubini (po liniji komandne odgovornosti) ali i po širini.

Jedni su jedva dočekali da od autsajdera postanu neko i nešto, drugi su „stručnjaci“ koji zaboga samo rade svoj posao najbolje što umeju, treći su karijeristi koji su dočekali svojih pet minuta, četvrti su bili nečim prikraćeni od onih pre pa sad hoće da im se osvete…

Potpuno je pogrešna postavka, iako deluje da je ispravna, kako za vladavinu treba imati stručne i kompetentne ljude na važnim pozicijama. Ne, tako razmišljaju budalčine idealisti. Jer šta će mi stručnjak ako nije lojalan? Ali on ne zna svoj posao?!

Pa šta, ima dovoljno onih kojima on zapoveda u dotičnoj ustanovi i koji znaju da obave posao, samo neka pokušaju da mu podmeću klipove, bilmez koji je neobrazovan i nestručan će im zapovedati a stručnjaci će poslušno izvršavati jer to im je u opisu radnog mesta, za to primaju platu. Suprotno ovoj logici, oni sa „čistim rukama“ zadržali su na ključnim pozicijama u državnom aparatu mnoge stručne iako su znali da su im nelojalni. Takvi su ih sabotirali i olakšali dolazak na vlast onima koji nemaju nikakve obzire.

Kako se to radi: Postaviš svoje načelnike policije koji zapovedaju, a obični službenici policije izvršavaju. Postaviš svoje državne tužioce te oni ili samostalno ili preko svojih zamenika obavljaju poslove po tvom nahođenju. Postaviš svoje predsednike sudova i oni znaju kojim sudijama će dodeliti određeni predmet i kako će ih „naši ljudi“ presuditi.

Postaviš većinu svojih sudija u Ustavni sud i znaš kako će oni odlučiti ukoliko neko dovede u pitanje tvoju odluku. Potom im dodeljuješ odlikovanja i unapređenja, činove i položaje. I svi ti ljube ruku, previjaju se do zemlje pred tobom, obožavaju te. Imaš svoje medije sa vlasnicima koji su ili interesno povezani ili ucenjeni nekom aferom za koju ti znaš jer su ti u Državnoj bezbednosti čim si preuzeo vlast, mimo propisa naravno, dali dosijea sa njihovim kompromitujućim podacima da ih iskopiraš…

Svoj si naravno odneo kući i spalio. Povežeš se sa delovima kriminala i pustiš ih da slobodno deluju, a oni ti stoje na usluzi za prljave poslove. Ako ti se neko suprotstavi izbunariš neki kompromitujući podatak o njemu, nešto što policija zna a ne bi se smelo iznositi u javnost jer je lična stvar. Ukoliko baš nemaš ništa o dotičnom, ne beri brigu, može se uvek nešto izmisliti, isfabrikovati, sa sadašnjom kompjuterskom tehnologijom moguće je falsifikovati i elektronsku prepisku i audio i vizuelne sadržaje.

Zoran Đinđić je hteo da ostane čistih ruku. A trebalo je da ih malo uprlja i to s punim pravom. Trebalo je odmah nakon Petog oktobra zabraniti SPS, SRS i JUL. To su bile zločinačke organizacije koje su u sadejstvu sa jednako zločinačkim političkim organizacijama iz drugih republika počinili veleizdaju srušivši SFRJ i izazvavši građanski rat.

Trebalo je privremeno raspustiti Državnu bezbednost i dobro pročešljati njene arhive, raščistiti sve njihove „poduhvate“ pa potom stvoriti novu reformisanu službu koja bi štitila ustavni poredak a ne saučestvovala u zaverama protiv naroda i javnog interesa. Đinđić je hteo da bude fer igrač. Ali kada imaš protiv sebe one koji ne priznaju pravila igre i neće da ih poštuju, koji su spremni na sve, onda…

Nisu se smele tolerisati antisistemske stranke koje su protiv demokratije, protiv podele vlasti, protiv odgovorne vlade, protiv odvojenosti sudstva od izvršne vlasti, protiv slobodne javnosti. Ali su zato takvi sa prljavim rukama umeli da iskoriste sve pogodnosti koje im je sistem velikodušno pružao na tacni. I dočepali su se vlasti.

Evo sada nekoliko (zaludnih) pitanja: Zašto demonstracije SNS-a 2011. godine ispred Skupštine, kada se sedelo na stiroporima, nisu bile „stiropor revolucija finansirana iz inostranstva sa ciljem rušenja Srbije“? Kad je to stvarno bila. Zašto je tadašnji predsednik Boris Tadić, sav brižan, otišao u Skupštinu gde je pretendent na vlast Tomislav Nikolić štrajkovao glađu (stvarno ili lažno) da ga moli neka prekine? Zašto nije svaki dan na televizijama ponavljao da je to „rušilačka aktivnost usmerena na destabilizaciju demokratije za račun inostranih centara moći“? Kad je to stvarno bila.

Zašto Tadić nije naredio da BIA ispita odakle dolaze pare za finansiranje rada SNS-a i za njihove mitinge širom Srbije, kad se zna da su bili spali na niske grane i da od članarina sigurno ne bi mogli da prežive? Ko zna šta bi se tada otkrilo. Danas je jasno da imaju sve resurse na raspolaganju i ne čudi što su puni para. Ali tada?

Ko je njih finansirao i iz kojeg centra moći, sa kojim ciljem? (Nije teško odgovoriti na ovo pitanje. Angela Merkel je 2011. godine došla kod Borisa Tadića da zatraži od njega da postepeno budu ukinute sve institucije Srbije na severu Kosova. Tada je policija u četiri opštine na severu Kosova bila u sistemu MUP-a Srbije, pravosuđe u sistemu Ministarstva pravde Srbije, opštinske uprave u sistemu Srbije te je Skupština Srbije raspisivala tamošnje izbore za opštinske organe.

Sada više toga nema, sve je uključeno u sistem „tobožnje države Kosova“. Pendrek te „tobožnje države“ tamošnji Srbi dobro osećaju, on je za njih i te kako stvaran. Takođe je nemačka kancelarka zahtevala da se pristupi rezanju budžeta i štednji, što je zapravo bio zahtev MMF-a. On je to odbio. Dobro, ako ti nećeš, ima ko hoće. Sledeće godine je došla na vlast koalicija koja i danas vlada. Samo se bojim da se i danas ne radi o tome da se opet nađe neko nov ko će hteti da odradi ono što im ova istrošena i kompromitovana vlast više ne može ili neće odraditi? „Smena straže u Beogradu.“)

I Đinđić i Koštunica i Tadić hteli su ostati čistih ruku, da sve bude fino, lepo, ljudski, konačno demokratski. Prevideli su da se sa prljavim igračima spremnim na sve ne može igrati čisto.

Osnovno pravilo demokratije i slobodoljublja mora biti: Nema slobode za neprijatelje slobode. Pogrešno je to što mnogi ovde misle: Svakome treba omogućiti slobodu. Ne, ukoliko neko želi da zloupotrebi demokratske slobode kako bi se dokopao vlasti pa potom ugušio slobode i zaveo svoju strahovladu onda se takva organizacija mora osujetiti po svaku cenu. U Nemačkoj su 1933. godine dozvolili antisistemskoj partiji, koja je javno u svom programu istakla za cilj ukidanje demokratskog poretka, da na tacni dobije vlast pridobivši u jednom trenutku relativnu većinu birača, zapravo obmanuvši narod. Posledice znamo.

U Sartrovoj drami mladi idealista koji želi da ostane čistih ruku ubija šefa partije kako bi ga sprečio da počini truli kompromis i izneveri ideale. Na kraju, on po izlasku iz zatvora shvata da je sve bilo uzalud, politika je otišla upravo u onom pravcu koji je hteo da osujeti. U našem slučaju desilo se obratno: Ubijen je onaj koji je hteo da sačuva čiste ruke mada je verovao kako je mudar „real političar“. Drugi koji su posle njega došli vladali su po inerciji, ne čineći ništa, prepuštajući sve neumitnom toku događaja. Uskoro ćemo videti šta nam dalje sledi.

Autor je književnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.