Kako nisam video Trampa

Auto-put i bulevari, ruku na srce, imaju dovoljno traka. Vašingtonski metro je dobro projektovan i brz. Ali stanovnicima Vašingtona i okolnih gradova koji ka njemu gravitiraju, ideja gradskog prevoza ili, ne daj bože, prelaženja kraćih distanci pešice nije bliska; u većini automobila, predimenzioniranih u poređenju sa evropskim modelima, sedi samo jedan čovek, tačnije vozač, i sat vremena se probija od posla do kuće kroz gužvu.

Metro je, iako tačan i pristupačan, i u vreme „špica“ prilično prazan. Znate šta jedino nedostaje pa da, dok ste u četvorotočkašu, pomislite da ste zaglavljeni na Autokomandi – to da u koloni vozila koja se ne miču svi „legnu“ na sirenu. Amerikanci su valjda shvatili da se gužva na putu neće brže raščistiti ukoliko svi trube istovremeno.

Ispred hotela u kome smo bili smešteni, kao delegati „Open World Leadership Programa“, svako jutro u dogovoreno vreme čekao nas je crni ford, kombi sa tablicama vlade SAD-a, koji je delegate iz Srbije vozio od sastanka do sastanka, kroz gustu agendu. Mogao bih da se zakunem da sam isti takav video u jednoj od scena serije „House of cards“. Bilo je, ruku na srce, i vremena da se posete simboli „di-sija“, poput Vašingtonskog spomenika, velelepnog Linkolnovog memorijala i Kongresna biblioteke, te odličnog muzeja NASA i „Newseuma“, muzeja novinarstva.

Drugog dana u Vašingtonu jedna od koleginica čula je razgovor u prolazu i saznala da je za uveče zakazano tradicionalno paljenje božićne jelke. Pitali smo naše domaćine da li postoji mogućnost da nas odvedu do tog mesta. Pristali su, mada, stekao sam utisak, nisu bili baš oduševljeni što, i onako gustom rasporedu, pridodajemo još jednu stavku.

Našim kombijem iz „House of cards“, posle sastanaka koji su trajali od ujutru, došli smo blizu Predsedničkog parka, gde se jelka nalazi. „Fordom“ se dalje nije moglo, jer su ulice oko Bele kuće bile zaprečene kamionima za čišćenje snega i policijskim vozilima koja šljašte baš kao novogodišnje jelke, zbog desetina „blinkera“ koji su na njih okačeni gde god se našlo mesta.

Brzo smo stigli do parka, koji je bio opasan visokim montažnim ogradama. Okolo je šetalo bezbroj policajaca sa psima koji su dresirani za pronalaženje eksploziva, metal-detektorima pa i automatskim naoružanjem.

Krenuli smo ka jednom od ulaza u park. Međutim, redar nam je rekao da možemo unutra samo uz kupljenu kartu. Jedan od naših domaćina se pravdao da nije znao da je za ulaz na ceremoniju paljenja božićnog drveta neophodna karta. Mesto na kome se kupuju ulaznice bilo je udaljeno nekoliko ulica.

Dotle nismo mogli kombijem zbog blokade puteva, ali smo bili spremni da pešačimo. Ipak, naš domaćin je ipak predložio da odemo u bar na krovu (ispostaviće se ne baš obližnjeg) hotela, te da odatle posmatramo paljenje jelke.

Hotel je bio tako blizu, da smo kada smo se popeli u kafić na krovu, u daljini već videli upaljenu jelku i masu ljudi koja se kreće ka izlazima iz ograđenog parka. Ipak, nije bilo vremena za žaljenje, jer smo već kasnili na zakazanu večeru u „Hawk ‘N’ Dove“ baru, na Pensilvanija aveniji.

Odličan burger uz čašu piva, gitarista koji svira „Take Me Home, Country Roads“ DŽona Denvera bili su, čini mi se, dobar način da se stavi tačka na dan.

Na ogromnim ekranima u lokalu prikazivala se neka od utakmica američkog fudbala, kao i gostovanje Nensi Pelosi, predsedavajuće Predstavničkog doma, koja je govorila o impičmentu predsednika Trampa.

Vrativši se u hotel, uključio sam TV, tek da neki uređaj remeti tišinu u sobi dok sam na internetu – velikom broju milenijalaca TV danas uglavnom služi u tu svrhu. Dok sam, povezavši se na vaj-faj nasušni, odgovarao na Votsap poruke prijatelja iz Srbije koji u to vreme uveliko spavaju, jedna rečenica prezenterke Si-En-Ena usmerila mi je pogled ka ekranu: „Trump and first lady light the National Christmas Tree in Washington, D. C.“

Dakle, Donald Tramp, četrdeset peti predsednik Sjedinjenih Američkih Država, glavom, bradom i lošom frizurom, i žena mu Melanija, pojavili su se na mestu sa koga smo mi samo par minuta ranije otišli jer nam, zamislite, niko nije rekao da će njih dvoje pritisnuti dugme i upaliti 50.000 svetiljki na jelki u Predsedničkom parku iza Bele kuće.

Da raščistimo nešto, za svaki slučaj: nisam poštovalac lika i dela aktuelnog predsednika Amerike, niti mi se dopada kako „tvituje“. NJegov odnos prema novinarima posebno mi je problematičan i podseća me na stil njegovog „kolege“ sa Andrićevog venca.

Ali, imati priliku da uživo vidiš predsednika Sjedinjenih Država, samo dvadeset četiri sata od kada si prvi put u životu zgazio na američko tlo – kakva priča za društvo, za kolege u redakciji kad se vratiš u Srbiju, kakav doživljaj za smaranje unuka jednog dana, dok čekaju da im preko „m-bankinga“ prebaciš neku kintu za grad.

Umesto toga, po povratku u Srbiju, danima već gnjavim prijatelje pričom koja, i sam znam, koliko god se trudio nikome ne može biti zanimljiva – kako nisam video Trampa.