„Ovde narod glasa uvek za najgore“: Sead Spahović za Demostat o uzrocima političke krize

Spahović: I dalje mislim da je prelazna vlada najbolje rešenje. Neću da kažem jedino moguće da se ne bih predstavljao kao neko ko je u posedu istine, ali čini mi se da je to najbolje rešenje posle koga bi tek mogli da uslede relativno fer i pošteni izbori. Ne verujem da su bez promene u vlasti mogući pošteni uslovi, odnosno ako opozicija i eventualno neke druge opozicione strukture kao što su studenti, ne budu imali upliva u taj proces. Da uprostimo, kad su u pitanju izbori, nije bitno pravosuđe, policija, vojska i slično. Bitne su dve stvari: mediji i birački spisak. I privremana vlada je za to najbolje rešenje.

Panović: Posle 5. oktobra, pošto je republička vlada bila neodrživa nakon pobede DOS-a i Vojislava Koštunice na predsedničkim izborima, postojao je jasan kriterijum kako se pravi prelazna vlada. Jedan je bio koministar iz SPS-a, jedan iz DOS-a i jedan iz SPO-a. Ako bi Vas neko zamolio za savet, kako bi se sada uspostavili kriterijum za formiranje prelazne vlade?

Spahović: U svemu je kriterijum legitimitet. Jedino kada je u pitanju vlast, ona za formiranje privremene vlade ne mora da ima legitimitet samim tim što ima vlast. To je jedna struktura. Imamo i dve opozicione strukture od kojih jedna drugu ignoriše, a ovu prvu baš i neće. Studenti neće da imaju išta sa opozicijom, oni su svoja struktura, opozicija je svoja ali tu imate dvosmernu stvar – one koje bi studenti podržali i imate one koji podržavaju studente. Tu bi trebalo neko istraživanje, ali na prvi pogled ti koji podržavaju studente i oni koje studenti podržavaju, oko 80 odsto su isti ljudi.

Panović: Kada znamo karakter i strukturu vlasti u Srbiji, to deluje kao utopijsko rešenje. Vučić sa posebnom indignacijom, sa posebnim gađenjem odbacuje ideju prelazne, ili tehničke vlade ako bi hteli terminološki da napravimo kompromis jer kad kažemo “prelazna” to možda sugeriše promenu vlasti.

Spahović: Kad god slušam predsednika Vučića, znam da se ne obraća meni već svojim biračima. Prema tome, iluzorno je da ja sada komentarišem zašto on neće privremenu ili tehničku vladu. On je čovek koji ima vlast. Nije izgubio izbore, Milošević jeste i normalno je da je prihvatio da se formira privremena vlada. Tako da nije baš ista situacija. I druga stvar – ovde je stalno povika na Vučića, ali je on došao na vlast na izborima, znači narod je za to glasao. Mene ne može neko da zavede tako da okrivim neku osobu za lošu situaciju. Moram da kažem, ovde narod glasa uvek za najgore. Od Miloševića do Tome Nikolića, radikala. Narod je, ono što govori profesor Milo Lompar, srpski kulturni obrazac i to je ovo glasanje protiv Evrope, za Ruse, protiv demokratskh institucija, struktura, protiv demokrata, građanskog društva.

Ko ima legitimitet?

Panović: Da li time na neki način skidamo odgovornost sa političkih elita. Mogu da kažu: “takav je narod, ne možemo drugačije, to je naša sudbina”?

Spahović: Ne skidamo odgovornost, samo objašnjavamo zašto su oni na vlasti i zašto ne možemo da ih skinemo sa vlasti. Zbog njihovog legitimiteta. Onaj ko nema legitimitet, on može u Srbiji da vlada samo ako iznese tenk na ulicu i to vrlo krtko vreme. Ali, legitimitet je nešto što objektivno postoji. I to je problem. Studenti imaju jak legitimitet, ali ima ga i Vučić. Opozicija ga nema zbog ideološke monolitnosti sa Vučićem jer to što on radi, oni kritikuju ali samo malo s desna. Zato je opozicija slaba da promeni vlast iako je, po meni, nezaobilazna.

Panović: Koliko se svaki društveni sukob pa i ova aktuelna politička kriza koja već traje više od šest meseci, generiše iz prošlih vremena, poznih 80-ih i 90-ih godina. Koliko sam razumeo neke vaše ranije nastupe, tvrdite da mi nikad nismo izašli iz tog perioda.

Spahović: Ja tvrdim da je to tako 200 godina. Tu je glavni problem. To što je narod za Ruse i protiv Zapada, protiv Evrope. Kao kad su radikali bili protiv železnice, da ne dođe pruga, to što je opisao Andrić, to je i sada. Ovde postoji jedan antizapadni kulturni model koji se forsira i od intelektualaca, školovanih, doktori nauka a govore o nekakvim kolonijalnim gaulajterima, upravnicima Srbije. To je šizofrenija.

Panović: Ipak, ako kažemo da promena poznih 80-ih nije bila u svetskom trendu u Srbiji dolaskom Miloševića na vlast, pobeda DOS-a ipak je bila generalno prozapadna pozicija Srbije.

Spahović: Nije ta promena bila prozapadna. Lideri DOS-a nisu bili prozapadni. Ne može prozapadni da bude Koštunica, general Perišić, general Vuk Obradović, ne može ni Nebijša Čović koji je Miloševićev zamenik.

Panović: Ali bio je Đinđić

Spahović: Bio je Đinđić i niko drugi, možda Vesna Pešić, to je bilo nešto prozapadno. DOS je bio protiv Miloševića, da se on skloni jer je bio problem, bio je umešan i u ratne zločine. Nije to bilo prozapadno. Đinđićeva vlada jeste bila prozapadna i zato je Đinđić ubijen.

Panović: Da li mislite da Vučić pokušava da bude Milošević ili neomiloševićevac, da to uglavnom uspešno radi ali da vrlo pazi da ne ponovi glavne Miloševićeve greške?

Spahović: Ja procenjujem da je Vućić vrlo inteligentan i iskusan za to što radi i odlično poznaje Srbe, radi sa njima kako treba ako se gleda sa pozicija vlasti. Milošević je imao problem sa ratnim zločinima. Da nije bilo toga, a moralo je biti u to vreme, on ne bi otišao s vlasti. Miloševića su sa vlasti sklonili Rusi. To moram da ponovim iako sam negde već rekao da on nije izgubio u prvoj rundi, trebalo je da bude drugi krug izbora. To su sprečili Rusi, došao je Ivanov i rekao mu: Skloni se, čoveče. Tako je bilo. Na njegovo mesto opet je došao ruski čovek, Koštunica koji nije nikakva proevropska struja. Zna se da je bio evroskeptik kao i svi njegovi ljudi, ovi u vlasti i drugi koji sada glume intelektualce pa podržavaju studente.

Nije problem u zakonima

Panović: Ali jedino je Vučić 2019. otvoreno rekao: Nikad više 1948.

Spahović: On je otvoreno rekao to što inače svi misle u Srbiji. A meni je žao, voleo bih da opet bude 1948. jer mislim da ovde nije Zapad kolonijalni upravnik već Bocan Harčenko.

Panović: Kada bi retrospektivno posmatrali vreme socijalizma, titoizam, postitoizam, vreme Miloševića, DOS-a, vreme SNS-a i takozvanu pravnu državu – kako biste ocenili sve to?

Spahović: Moglo bi se oko tog termina pravna država diskutovati, ali kolokvijalno ću to da prihvatim, mada potiče iz nemačke pozitivno pravne tradicije. Postoji moderniji izraz: vladavina prava, anglosaksonski koji daje veća ljudska prava od pravne države. Ali da uzmemo da pravna država znači da norma koja važi, mora da se primenjuje. Glavni problem sa komunizmom (Vi kažete titoizam što je izraz Dobrice Ćosića koji ja ne prihvatam, to je komunistički režim i meni ne smeta što je Tito Hrvat) nije u zakonoma, koji su bili dobri nego u sudovima i tužilaštvima koji nisu bili nezavisni. Zato nisu mogli da primenjuju te zakone drugačije nego što to traži Komitet.

Panović: A da li je “radila” pravda kada nema ideologije?

Spahović: U 98 odsto predmeta uopšte se vlast nije mešala, u paranice se nije mešala. Prva parnica u koju se umešala je kad je Milošević oteo imovinu (Saveza kominista) za SPS. Taj sudija, predsednik suda koji je to sproveo u zemljišnim knjigama, postao je posle jako značajan u pravosuđu.

Panović: Već je u Miloševićevo vreme bila retardacija u odnosu na socijalizam?

Spahović: Kako da nije. Pravna država kako se kolokvijalno gleda, znači da li propisi važe i da li se primenjuju. Bez obzira kakvi su. Hitler je imao pravnu državu, to moramo da priznamo. Kod Hitlera je Vrhovni sud oslobodio Georgi Dimitrova i bugarske komuniste, iako je Gering i podneo krivičnu prijavu protiv njih i bio glavni svedok. To je pravna država. Možete li da zamislite da se to desi ovde?

Panović: Kakva je bila DOS-ova pravna država i kasnije ona do 2012?

Spahović: DOS nije imao svoju strukturu u pravosuđu, to je bilo SPS-ovo pravosuđe. Ja sam bio u Savetu za reformu pravosuđa u Đinđićevoj vladi, čak sam zamenjivao Batića i pošto on nije dolazio ja sam rukovodio. Tu su bili najznačajniji pravnici i svi osim jednog kolege, napadali su Đinđića: predsednica Vrhovnog suda, Okružnog suda, profesori Pravnog fakulteta, predsednik Ustavnog suda… To je bila hajka protiv Đinđića u kojoj su učestvovale neke kolege koji su sada velika imena u opoziciji i pozivaju se na Đinđića. Zato se ne može govoriti o Đinđićevom pravosuđu jer je to bio kratak period, ali ako gledamo period do 2012. bilo je trenutaka, kao u vreme Tadićeve vlasti kada je nešto ipak urađeno. Imali su neke postupke teške za vođenje. Nisu ih vodili kompetentno, ali su pokušavali da ih vode pošteno. Jer, glavni problem je to što se kod nas kompetencija ne traži. To je problem.

Panović: Da li mislite da su se vlasti od 2000. do 2012. bolje obračunavale sa kriminalom nego sadašnje?

Spahović: Ne bih tako rekao. Pre bih rekao da su bile manje umešane u kriminal.

Panović: Ali, imale su jednu jako tešku stvar: ratne zločine. Iako Vučić jako kritikuje prethodnu vlast, ipak je DOS u tim vremenima njega oslobodio muka u saradnji sa Haškim tribunalom, što bi mu bila teška omča u vođenju politike.

Spahović: Teško mi je da sada transponujem šta bi bilo da su tada na vlasti bili radikali. Možemo da se podsetimo da je Koštunica prvo rekao da je Haški tribunal deveta rupa na svirali i da je Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom donet teškom mukom. To je razvlačeno, bio sam uključen i znam šta i kako su radili. Napravljen je zakon sa 50 do 60 članova a dovoljno bi bilo pet: “Ima da se izruči”, i ćao. Opstruisano je i na kraju, kada je počelo doniranje automobila i para familijama, Koštunica je isporučio 19 ljudi, najviše od svih. Kad god je neko veliki partiota, meni je to sumnjivo.

Panović: Vreme ide a Srbija i region se vrte u starim temama. Ova godina, 2025. simbolički je bitna jer je pre tri decenije, 1995. bila Srebrnica, “Oluja” i Dejton. U svemu tome učestvuje pravo, međunarodno, regionalno…

Spahović: Da, ali je problem što se to pravo ovde ne priznaje. Kad je u pitanju Srebrenica, ona je pravno rešena, o problemu koji je ovde glavni, zabranjena reč: “genocid”, odlučivalo je 25 ili 30 sudija u Haškom tribunalu da bi bili osuđeni svi ti ljudi koji su osuđeni, od generala Krstića pa nadalje, ima ih sedam.

Panović: Ono što jeste sigurno je da će i ovog leta biti podgrevanje atmosfere i da neće biti katarze ni na jednom polju.

Spahović: Tačno. Biće “Užasan zločin” biće i “Sramota za srpski narod”, što mene najviše boli.

Panović: Ali će i Hrvati imati svoju epopeju sa Tomsonom.

Spahović: Imaće, imaće i Turci svoju, ali mene to ne interesuje, ja živim ovde, a Hrvati neka vide šta će da rade.

Panović: Koliko mi republika imamo u novijoj istoriji? Da li treba da pravimo neku novu, ako je prva Titova ili Petra Stambolića, druga Miloševićeva, da li Koštuničin Ustav, mitrovdanski koji i dalje važi, možemo da gledamo kao treću i dosovsko vučićevsku, ili je dosovska treća a vučićevska četvrta? Sledi li nam peta republika?

Spahović: Preskočili ste Ustav iz 1974. koji je ovde satanizovan a taj Ustav je bio bolji od svih, demokratski.

Panović: Po njemu je Kosovo Srbija.

Spahović: Pa, nego šta? Ali više nije. U Koštuničinom Ustavu da je Kosovo u Srbiji piše u preambuli. A zašto bi to pisalo? Znate šta je rekao Borhes? “Kako se zna da je Muhamed napisao Kuran? Arapin. Što se nigde ne spominju kamile?” Zašto u preambuli piše da je Kosovo u Srbiji ako jeste u Srbiji?

Panović: Jedan vaš kolega, stariji, čuveni Valtazar Bogišić koji je živeo od 1834. do 1903, istoričar i pravnik, imao je čuvenu rečenicu vezanu za pravnu struku: Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi. Važi i za druge stvari ali za pravo je jako bitno. Šta bi, ako tu metaforu koristite, ovde kod nas bilo najgrbije?

Spahović: To je Valtazar Bogišić preveo na crnogorski jednu latinsku izreku koja glasi otprilike da ono što je od početka loše urađeno ne može samim protokom vremena da se konvalidira. To je suština, da protok vremena nije dovoljan sam po sebi da se ta stvar ispravi.

Panović: Šta znači Ustav u Srbiji?

Spahović: Ništa.

Panović: A imamo predsednika koji je pravnik, Milošević je bio pravnik…

Spahović: I Koštunica je bio pravnik. Nedavno smo obeležavali 60 godina od kad je, 1963., uveden Ustavni sud. Da li vi znate da kažete, ili znate nekoga ko zna ili zovite profesore da kažu jednu odluku Ustavnog suda koja je važna. Da li je ikada Ustavni sud doneo ijednu bitnu odluku? Nije. Zašto? Zato što Ustavni sud kod nas podržava vlast, ko god da je na vlasti. Oni su španovani da se ne zameraju vlasti. Nema svrhe pozivati se u Srbiji na Ustav.

Panović: Zašto one, nekad rogobatne analize sistema, još uvek određuju Srbiju? I u vreme socijalizma i danas, kao da su opet dobili na značaju termini – etatizam, voluntarizam, klijentelizacija i težnja ka egalitarizmu?

Spahović: Kada su ranije profesori koji su oterani sa Filozofskog fakulteta, kritikovali Tita zbog etatizma, bilo je to sa marksističkih, sovjetskih pozicija. Oni su bili levlji od Tita. Etatizam je sistem u kome država odlučuje o svemu pa i o tome ko će da igra levog beka za reprezentaciju, koće da peva, diriguje na koncertu. Etatizama ima raznih, može da odlučuje jedan čovek, država, partija… Zato nije dovoljno reći etatizam, već objasniti šta je. Ovde je glavni problem to što smo mi okrenuti prema Rusiji, mi nećemo demokratiju, hoćemo čizmu.

Panović: Ali ranije, sećate se propagandnih matrica iz 90-ih: Vatikan, Kominterna, Teheran…

Spahović: … Zelena transverzala, troglava aždaja …

Simpatični diktatori

Panović: Sad nema Teherana, on je simpatičan ovoj vlasti, simpatičan je i Erdogan u Istambulu

Spahović: Da, svi diktatori su simpatični.

Panović: Mnoge stvari su se promenile, čak je i neka Kominterna sada simpatična, Vatikan postao više “frendli” ka Srbiji.

Spahović: To je Ćosićeva priča koju je srpska udba prihvatila, tzv troglava aždaja: papa, nema veze koji, Kominterna i zelena transverzala. Oni su protiv Srbije. To je paranoidna predstava, nacionalistička.

Panović: Da li se precenjuje uticaj Dobrice Ćosića, ipak je on došao na vlast, bio je predsednik onog provizorijuma Savezna Republika Jugoslavija, ali ga je Šešelj “počistio”?

Spahović: Dobro je što me to pitate. Ja mislim da je Šešelj Ćosićev politički sin. U novijoj istoriji Srbije od 1945. na ovamo, postoje dva intelektualca koji imaju najveći uticaj na srpski narod: to su Dobrica Ćosić i Šešelj. Šešelj je na kraju pobedio jer on to prostije objašnjava. Dobrica zamotava i krije u knjigama, ali ljudi ne čitaju. Šešelj je direktan, to je ta priča. Nije ga Šešelj počistio ideološki, on mu je zakačio da je komunista i sklonio ga. Ali taj rankovićevski trend koji je Milošević preuzeo, to je ono što je Dobrica Ćosić stvorio posle pada Rankovića.

Panović: Da li je taj mit Rankovića projektovan na svašta? Mi sada ne znamo, možda Ranković ne bi podržao Miloševića da je dočekao 8. sednicu.

Spahović: Ranković nije bitan, nisu bitna njegova uverenja. Ja ni za šta ne krivim Rankovića, nego tvrdim da su period nakon njegovog smenjivanja na Brionskom plenumu, Dobrica Ćosić i romantičarski nacionalisti iskoristili. Priča o titoizmu počinje tada, kad je smenjen Ranković. Do tada su svi bili za Tita.

Panović: Van stručne javnosti malo se zna o markantnim ljudima koji su govorili o titoizmu. Na primer, advokat Dragoljub Todorović, izuzetan čovek, hrabar. Da li će ovo društvo nekad učiniti nešto da uzor postanu ljudi koji su se toliko zalagali za pravnu državu, demokratiju i pravičnost?

Spahović: Meni Dragoljub jeste uzor, hteo sam da napišem nešto o njemu ali nisam imao snage i kompetencije, plašio sam se da ne napravim grešku. Bio je fenomenalan, sve je znao i ako bude neka emisija o njemu sa zadovoljstvom ću da govorim.

Poslednji bedem odbrane

Panović: Vi pominjete i Srđu Popovića kao uzor.

Spahović: Da. Nije mi bio drug jer je dosta stariji, ali sam se sa njim dosta viđao i radio. On je fenomanalan krivičar, ustavno pravni, intelektualac.

Panović: Javna tužiteljka Bojana Savović ovih dana kaže da deo pravosuđa ipak daje “znake života”, ne želi da radi po nalogu i diktatu izvršne vlasti i da je taj deo pravosuđa poslednji bedem odbrane društva. Kako vi vidite stanje u pravosuđu, ima li zaista toga?

Spahović: Mislim da ima. To je tačno, imam samo jednu primedbu na taj tekst: zbog svog ustavnog položaja, tužilaštvo mora da sluša izvršnu vlast u nekoj meri. Ne može da krši zakon, naloži da se neko bez veze uhapsi. Ali kada se govori o pravosuđu, mora da se razdvoji sud od tužilaštva, jer sud ima garancije nezavisnosti. Zaista je sud najkompetentniji i najbolji deo te vlasti koji se može kritikovati, ali to nema više nikakvog smisla kad su svi drugi gori.

Panović: Da se vratimo na prelaznu vladu posle 5. oktobra. Premijer je bio Milomir Minić iz SPS-a, Miloševićev čovek, a uz njega još Spasoje Krunić i Nebojša Čović. Ko bi danas za Vučića bio Milomir Minić?

Spahović: Minić nije bio samo aparatčik. On je bio direktor Železnica, kompetentan, majstor. Za Vučića bi to mogao da bude možda Siniša Mali, on je jedini kompetentan ministar u ovoj vladi a pozajmljen je iz G17.

Panović: Kako ocenjujete to što su se radikali ipak pokazali kao čvršći ljudski materijal, nisu tako masovno prelazili u druge partije posle 5. oktobra? Osim iz SPS ili radikala, nastala je apsolutna seoba konvertita iz svih partija DOS-a, masovno je prelazila kod Vučića, ili ih je on nalazio ili su se sami javljali.

Spahović: Mislim da je tu glavna stvar, suština, to što nema ideoloških razlika. Zato je potpuno svejedno, svi su radikali. I DSS-ovci su radikali, i SPS-ovci. Oni su od Pašićevih radikala, presvukli su se u komuniste jedno vreme, ali kad je Ranković pao, krenuo Ćosić, kad je došla “Knjiga o Milutinu”, Memorandum, sve je to isplivao. To je jedna ista priča. Kakva je razlika između Vučića i Vuka Jeremića?

Panović: Od svih dosadašnjih vlasti, Vojislav Koštunica dok je bio premijer, bio je najveći gospodin u odnosima sa medijima.

Spahović: On je inače gospodin.

Panović: Eto jedne razlike. A da li mi u Srbiji ipak možemo, iako je mnoštvo partija, da se podelimo na radikale ili demokrate, ne prema imenu koje partije nose nego u najširem vrednosnom smislu?

Spahović: Moglo bi se napraviti neko istraživanje i mislim da bi demokrata, onih koji nisu radikali ili nisu za Ruse bilo bi manje od 20 odsto.

Evropa ne donosi glasove

Panović: Iako niste sociolog, interesuje me šta mislite o istraživanjima Demostata koje je dubinski radio g-din Srećko Mihailović, a pokazuju da autoritarnost u Srbiji ide čak preko 70 odsto. To je zastrašujuće. Znači da broj autoritarnih ljudi prevazilazi broj partija za koje se smatra da im je članstvo obično autoritarno, poput radikala, socijalista, naprednjaka i da duboko ulazi u formalno demokratski sektor. Kako to tumačite?

Spahović: To je tradicionalna stvar. Šta je Karađorđe, Miloš, šta su razni komandanti, Legija, Arkan. To je to kulturni obrazac.

Panović: Mislite da se kod nas politika ipak bazira na kulturološkom obrascu?

Spahović: Naravo. Politika je derivat te kulture.

Panović: Ali, to pomalo implicira da je teško promeniti nešto.

Spahović: Nego šta! Što se ne promeni? Teško je. Cela priča je u tome.

Panović: Ispada da je Vučić probao, pa je digao ruke i vratio se?

Spahović: Nisam toliko upućen, ali mi se čini da je on jedno vreme, dok je govorio da Srbija ide u Evropu, primetio da gubi glasove i da se zbog toga prešaltovao.

Panović: Ono što istraživanja pokazuju je velika hipokrizija u ovom društvu. Rusi? Da. Rusi u priči, u kafani, u emocijama. Ali, kad se dođe do para, automobila, školovanja dece, lečenja, putovanja – onda svi na Zapad.

Spahović: To je tako. Postoje ljudi, profesori političkih nauka, koji su postali slavni u Srbiji zbog svojih antizapadnih govora, protiv Evropske unije. A njihova deca žive i rade u Evropi, školovali se u tim zapadnim zemljama, samo se to široko ne zna. On pošalje sina u London, a ovde priča protiv Evrope.

Panović: Imamo i pitanje pravde. Ljudi žele pravdu, pa iako su mnogi protiv Zapada ili ne prihvataju iz Evrope neke stvari, ali razumeju ono na Bećkovićev način: “Ćeraćemo se do Strazbura”. Znaju da postoji neki sud u Strazburu. To je ipak neko priznanje Zapadu?

Spahović: Pitanje pravde je problematično u Srbiji. Osnovno na čemu se zasniva koncepcija, teorija pravde, je neutralan sudija. A to neće niko. Ni vlast, ni opozicija, ni seljaci… svi hoće da sudija bude njihov. Zato ovde ne može da bude vladavina prava koju bi mi neki hteli, ali neki i ne bi hteli.

Panović: Sigurno Vas godinama pitaju za dosijea BIA-e, Udbe, KOS-a. Da li bi njihovo otvaranje nešto značilo i ko bi to trebalo da uradi?

Spahović: U nekim zemljama, kao što je Rusija, to ne dolazi u obzir. Zlatoje Martinov napisao je knjigu o sporazumu Ribentropa i Molotova na osnovu nemačkih, Hitlerovih dokumenata koji su otvoreni. Rusi nisu dali ni jedan dokument o tome. Oni to kriju i skrivaće još 100 godina. Znači, ovo što Vi u prevodu pitate je hoćemo li demokratiju ili Udbu, mač partije? Ako mene pitate, mislim da hoćemo Udbu, tu službu i tu vlast.

Panović: Možda je lakše da kažemo: “hoćemo narodnu državu”?

Spahović: Narodnu državu, tako je.

Panović: Znači ipak ste pesimista?

Spahović: Ne, realan sam.

Panović: Verujete li u pravdu?

Spahović: Da. Ali sve više verujem u Božju pravdu.