Apatin: Tiha jesen na Dunavu 1Foto: Vojkan Ristić

Pokrivaju se voda, sunce, požutelo lišće na Severu Bačke. Od Sombora vijugavi asfalt vas dovodi do centra „pivarske varoši“. Rano popodne tiho da se i zvuk muve može čuti usred miholjskog leta.

Varoš išpartana pravougaono kao što je to svuda gde je ravnica. Puno zelenila koje još uvek diše dok jesen u žuto moleriše lišće i smanjuje njegov kapacitet. Komarci kao rode „odleteli“ nekud da sačekaju novo vrelo leto.

Šetnja centralnom varoškom ulicom pošto prethodno nađosmo mesto da uparkiramo auto. Bezuspešno tragam za znakom koji će mi dati instrukcije kako se plaća parking. Iz gradske biblioteke izlazi gospođa koja mi saopštava (ne)očekivano vest: “ U Apatinu se nigde ne plaća parkiranje.“ Vest, bogami vest za novine !

Retki su gradovi gde se lokalna vlast nije dosetila da kroz obeležavanje svakog parčeta prostora ne dobije za sebe još jedan dinar više. Nema „pauka“ osim onih prirodnih. Nema ni ljudi u plavim uniformama koji idu i tipkajući po spravi proveravaju revnost onih koji su se dokopali tog dragocenog parčeta prostora za svoje „motorne ljubimce“.

Naravno u gradu piva pivo. „Staropramen“ na točenje. Biva, dobar, klizi ta gorčina, dok tiho u ritmu Dunava promiču ljudi ulicom. Nema amora sve kao pred ordinacijom stomatologa, kad si pomalo uplašen ili s nestrpljenjem čekaš da se otarasiš dosadnog bola. Da, nisam navikao na ovoliku tišinu, čak ni u biblioteci, a kamoli u kafiću gde oko mene na nekoliko stolova ljudi čitaju „Danas“. Da, baš naš „Danas“, kao što će verujem i iščitati ove redove kad do njih stigne naš list.

Kažu Apatinci da je njihova plaža najlepša na Dunavu. Uveravaju me, iako nisam fan kupanja u Dunavu pogotovu tamo gde on u svojim virovima pevuši svoju vrtložnu pesmu.

„Kada nema mora dobar je i veliki Dunav“, siguran sam da bi mi rekli Apatinci, koji prave sačekušu za jesen, nadajući se da će biti turista. Onih što vole lov, jer ovde na putu od Sombora ka Apatinu i obratno zec jeste domaća životinja, a srna domaćica lepote života. Kada se dohvatiš druge strane tiganja tu je onda šaran, smuđ, kečiga, domaća testenina, i sve ukrčkano u kotliću, manje ili više crveno obojenom od ljute paprike.

Kuće na lakat, baš da se setiš Laze Kostića ili Rastka Petrovića. Ti kukuruzi žuti, po razvalinama ravnice što ih je Milan Konjović obojio za sva vremena slikarskim darom planetarnim. Jesen na Dunavu u Apatinu jeste tiha, i ona čeka tu simfoniju vetra, kolaž magle, miris hladnoće što iz Beča Dunav nosi.

„Kad već nisam platio parking, ajd momče natoči još jedan „Staropramen“, pa kud puklo da puklo po ovoj ravnici čuti se neće !“, prozborih u sebi usred apatinske tihe štrafte. „Do novog besplatnog parkiranja i viđenja, živeli mi dragi Apatinci“, otpisujem kroz sećanje na oktobar leta gospodnjeg 2019.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.