Uspeo sam da povežem nekoliko dana, i, malo šetajući, malo se odmarajući na poznatim mestima, sada više tamo gde nema previše turista i tražeći restorane u kojima nisam bio, mogu da primetim nekoliko stvari. I hteo sam da izbegnem predbožićnu i božićnu gužvu i najezdu turista i prosto ljubitelja velikih rasprodaja…

Prva je da se osećam kao kod kuće. Taksista nas je, slušajući na kom jeziku pričamo, pitao – odakle ste? Kad smo mu odgovorili, sam je rekao da je iz okoline Šapca. Recepcionar je, videći pasoše, iskreno poželeo dobrodošlicu na našem jeziku i sam dodao – ja sam, znate, iz Zemuna. Stariji gospodin, jer takvo držanje ima, koji nas je pratio u sobu i nosio kofer, reče takođe srdačno: a ja sam iz Loznice, i u petak idem u penziju… Momak koji je prodavao kobasice sa senfom na jednom od trgova, konobar u kafeu na Graben štrase, poneka prodavačica, svi su iskreno bili predusretljivi i sa zadovoljstvom razgovarali na zavičajnom jeziku.

Na ulici, u restoranu, radnji, svaki drugi govori jezikom koji možemo nazvati našim – a govore ga pored Srba i Hrvati i Bosanci i Hercegovci, Crnogorci… Najmanje je izgleda starosedeoca, Austrijanaca. Mogu se često čuti i češki, poljski, slovenački pa i mađarski. Glasniji su samo Turci i Rusi. Jedni verovatno razmišljaju šta bi bilo da Sulejman Veličanstveni nije umro pod zidinama ovog, stvarno prelepog carskog grada, a drugi se ponašaju kao da su ga osvojili (što može biti i delimično tačno, pošto je jedna od Sovjetskih armija učestvovala u njegovom oslobađanju na kraju drugog velikog rata, i grad je iz zahvalnosti što su ga u toj akciji sačuvali od rušenja, podigao veliki spomenik oslobodiocima).

Druga impresija je, da za razliku od Pariza, Londona, Amsterdama pa i Rima, u ovom gradu nema, ili bar ne u tolikoj meri Afrikanaca i Arapa. Izgleda da je Beč prigrlio stanovnike svoje bivše monarhije, ili teritorija pod okupacijom, a oni se u njemu osećaju kao kod kuće…

Zašto se onda ratovalo, ne može a da se čovek kao ja, ne upita, nažalost glasno.

– Zbog viška testosterona kod vas muškaraca, reče moja životna saputnica, a ja ostadoh zatečen. I ne znadoh šta pametno da odgovorim.