Kada ovako jesen pritisne i lišće stane u hrpama da pada po beogradskim ulicama, ja volim da se osamim i uz zvuke Bahovog „Dobro temperovanog klavira“ počnem da prebiram po uspomenama. Veoma često se pred očima pojave slike Burana.
Zašto? Nisam siguran da li je za to krivo leto sa svim svojim bojama. Plavetnilo Jadrana, belina pene sa vrhova talasa koji zapljuskuju vaporeto koji traži i nalazi Burano, ostrvce zabačeno na kraju venecijanske lagune. A tamo vas čeka raskoš boja. Kao da se neko veselo dete igralo, tako se boje kuća prepliću pa od žute, preko narandžaste, stignete do roze, ljubičaste, svetlo crvene, svetlo i tamno zelene i svih nijansi plave… Često su boje na kući različite pa vas spreda čeka žuta, sa strane svetlobraon… U dvorišta je teško ući, ali dajete mašti na volju i bojite preostale dve strane po sopstvenoj želji. Možda i pogodite ukus vlasnika. Šetajući uličicama uz kanale fotografišemo u ritmu stani-kreni. Ispred jedne žute kuće se zaustavljamo, jer nas na njoj privlači plava keramička tabla. Na njoj je ispisan tekst na italijanskom i engleskom jeziku. Autor, Ana Maria Gimbal, pomalo skida veo sa čarolije, a tamo piše sledeće: Color is like music, it uses shorter ways to come to our Senses to awake our Emotions. Odjednom kao da razumemo zašto nam se ovo tako veselo obojeno mestašce svidelo na prvi pogled i zašto malo-malo pa zastanemo da se divimo nekoj kombinaciji boja. Osmeh se ne skida sa lica. Dok se hladimo uz prvoklasni italijanski sladoled, vrapci nam sleću na stolice i stolove, mangupski se nadmećući. Liče na beogradske pomislih – jednom mangup, uvek mangup. Vetar se poigrava sa poznatom buranskom čipkom, koja mami sa tezgi, vešom razapetim između zgrada, ali i na zelenim površinama. Deca se jureći za loptom upetljavaju i ispetljavaju iz njega. Da, u misli mi uvek uđe i onaj zvonik, što se baš dobro nakrivio pa te prođe volja da skokneš do Pize… Dok se kolebam da li da bar napravim jedan kućni espreso od italijanske kafe, za stolicu me prikiva Andraš Šif. Veliki pijanista je jednom rekao da muzika Johana Sebastijana nije crno-bela, već puna boja. Po njemu svaki tonalitet može biti doveden u vezu sa nekom bojom. Tako da „Dobro temperovani klavir“ sa 48 preludijuma i fuga u obe knjige i pokrivenim durskim i molskim lestvicama daje idealnu priliku za maštanje. Tako Ce-dur sa početka daje nevinost i može se povezati sa belom bojom, a Be-mol, kojim se završavaju obe knjige, možemo povezati sa crnom. Između ova dva pola, po njemu možemo staviti sve ostale boje pa žuta, narandžasta i oker su između Ce i De-mola, nijanse plave bile bi od Es-dura do E-mola, nijanse zelene od Ef-dura do Ge-mola, ružičasta i crvene od As-dura do A-mola, braon Be-dur, siva Ha-dur… Vraćam se na početak ploče , Ce-durski preludijum se beli i počinje da mi miriše na sneg.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
