Smejem se, iako noge prete da će me napustiti… Kisnem, ali to ovde stvarno nije važno… Duga, još jedna duga koja se nada mnom nadvila da i tih nekoliko minuta odmora učini omađijanim… Ispred mene, iako sam u centru metropole, pljušti vodopad, a podigavši glavu ugledah sada beć potpuno vedro nebo koje mi je dalo znak da je vreme da nastavim.
Lutao sam širokim ulicama tražeći, a da ni sam nisam znao šta tražim. Teturao sam se od georgijanskih kuća, preko bajkovitih zamkova do modernih dokova koje je neki „ekonomski bum“ pretrpao kranovima pretvorivši ih u veliko gradilište. Dan je odmicao a ja sam sve ošamućeniji količinom različitosti mir pokušavao da nađem u zelenoj travi koja je delovala kao sunđer prostrt samo za mene. Mnoštvo glasova, široka ulica, nekoliko šljaštećih reklama Burger Kinga (Burger King) jedini su mi zapravo davali do znanja da sam u metropoli. Ceo grad izgledao je kao nameštena scenografija tek pripremljena za novu predstavu, novu epizodu bajke koju su hiljadama godina ranije započeli Hogar i Helga.
Sedeo sam na spomeniku zaslepljen što bljeskom što simbolikom belikog metalnog koplja. Visoko izdižući se iznad krovova Dablina govorilo je koliko su ljudi koji me okružuju ponosni na svoju slobodu, koliko je koriste i rado dele sa svima. Umalo nisam vrat polomio pokušavajući da dogledam sam vrh ovog spomenika, kada me je zaklonila senka. Bio je to Šon. „Odvaljen od brega“ kao i većina ostalih Iraca srdačno me je pozdravio, poželeo dobrodošlicu, a ja sam u svemu tome probirao reči koje sam uspeo da razumem; „Odkud ti da dođeš u ovo j….. selo“. Očekivao sam da će predložiti da odemo na „perfektnu“ kriglu Ginisa (GUINNESS) , irsku kafu ili kuvani viski, ali sve što sam dobio bilo je: „Idemo u Porterhaus (Porterhouse)“.
U Dablinu se barovi ne razlikuju mnogo, svaki je pretrpan do te mere da je ulaz nemoguć, u svakom je zabranjeno pušenje, mnogi su najstariji, postoje čak i najmanji, ali postoji samo jedan u kome se ne toči Ginis, Porterhaus. Ovde se pije Red Ejl (Red Ayle), domaće pivo Lord Portera, a da bi do njega stigao prolazio sam kroz kilometarske redove čekanja. Posle nekoliko redova, desetina novih prijatelja, odlične muzike sredovečnog Irca, isteraše nas napolje ranije nego što sam očekivao. Tada se Dablin zapravo probudio. U glavnoj ulici Templ Bara (Tample bar), najstarije oblasti u Dablinu, nanizali su se slobodni umetnici koji su atmosferu samo preneli na ulicu. Gomile ljudi svojim čudnim pokretima kupili su svaku notu, svaki trzaj i udar. Koliko je neverovatno da je tako pre nekoliko desetina godina ranije počeo i Bono (U2), Van Morison ili Tin Lizi (Thin Lizzy).
Reka je još uvek magično sijala. Drveni kej koji se nad njom nadvio, ugostio je one romantične koji su zauzeli klupe opkljene cvećem, ali i one koji bi u njemu našli spas od kilometarskog pešačenja ka periferiji te se sklupčali u jedan kutak kako bi sklopili oči. Desetine mostova obasjanih mesečinom pojačavali su bajkovitu atmosferu. Nije mi smetala galama koja je pratila svakog prolaznika.
Otvorio sam oči, zaslepljen suncem, na lađi koja se udaljavala od crnog jezera (Dabh Linn) i nisam znao da li je sve bio sam san. Dva svetionika koji su izvirali iz dugačkog keja postavljenog usred mora, a koji je nestajao negde u magli, razbili su mi iluzije. Ova bajka se nastavlja, i trajaće, a ja ću sa velikom željom čuvati uspomenu na moju epizodu i uvek ću biti nezamislivo zahvalan Hogaru što mi ju je dodelio.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
