Kjoto nije stradao u Drugom svetskom ratu, ima preko 1.300 svetilišta i hramova, samo u njemu još uvek ima oko 2.000 gejši-umetnica, u starom delu grada, Gionu, ali ih je sve manje.
Japan je dugo bio u samoizolaciji, 250 godina, a onda su se otvorili od 1868, kada je car ponovo preuzeo praktičnu vlast, kada počinje Meiđi period. Shvatili su da zaostaju, a onda su krenuli……
More ispred Osake je dubine oko 8,5 kilometara! (primera radi, Jadran je najdublji na sredokraći između Bara i Barija, 1,5 kilometar) Zato su česti zemljotresi. Prosečno oko 15 manjih dnevno, dva ozbiljnija nedeljno. Međutim, sve se zida posebnom tehnikom, otpornom i na vrlo jake udare. I dalje stojne sjajne građevine Kenzo Tangea, Tadao Anđa, Hirošija Hare i drugih brojnih svetski čuvenih arhitekata.
I dalje stoji najveća drvena građevina na svetu, budistički hram, čiji stubovi čak nisu ni ukopani u zemlju, a debljine su oko dva metra u prečniku i vrlo visoki, drži ih teret konstrukcije, a unutra je Buda visine 16 metara. Sve izgrađeno u osmom i dvanaestom veku. Oko hrama, hiljade posetilaca i oko 1.200 košuta iz obližnjih šuma koje slobodno šetaju i traže da ih se hrani i mazi!
Imaju pismo kineskog porekla, oko 2.000 znakova, pa takozvano žensko, od 50 znakova, pa muško, takođe sa 50 znakova, pa latinicu. Da bi se čovek opismenio potrebne su tri godine!
Sva pisma upotrebljavaju, istovremeno, novine čitaju sa leva na desno, ali i odozgo na dole i zdesna na levo! Pa ti vidi!
Oni iz Tokija ne razumeju one iz Kjota, razdaljina od oko 550 kilometara. Postoji opšte japansko hvala, uz obavezno izraženo poštovanje, „arigato gonzaimas!“ Isto to u Osaki je „okini gonzaimas!“
O beskrajnim, fantastičnim trgovinama, ne bih trošio reči. Nema šta nema, ali, sve, skoro isključivo, na japanskom.
Vozili smo se i metak vozom, šinkansenom. Brzina 320 kilometara na sat, ali mi je fascinantnije bilo to što je na svaka tri minuta dolazio isti takav voz, sa 16 vagona, dužine 400 metara, iz suprotnog pravca! Mimoilaženje traje oko tri sekunde! Sve to na prugama od Tokija do Kobea, oko 700 kilometara. Svi vozovi puni. Poneko živi u Osaki, a radi u Tokiju i obrnuto!
Kada je reč o radu, počinje u devet sati, pa do šest sati, uz sat pauze za ručak, ali se sa visokih autoputeva kroz staklene zidove moćnih zgrada, i u sedam i u osam, pa i u devet uveče, još uvek vide hiljade crnih glava nagnutih nad radnim stolovima! Devojka koja ide u školu za crtača manga stripova, u školi je od 7 do 7, a zatim do 23 sata još radi u prodavnici! Svaki dan.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
