Komuniciranje dokazima 1Foto: wikipedia.org

Izvesno vreme, jedna grupa istraživača sa Univerziteta u Kembridžu prikuplja empirijske podatke o tome kako sa javnošću treba komunicirati u neizvesnim okolnostima, kojoj su vrsti dokaza građani skloni da poklone poverenje, kao i o tome kako sam narativ u tim situacijama utiče na donošenje odluka..

Cilj ovog interdisciplinarnog tima, kako piše renomirani naučni časopis Nature, jeste  osmišljavanje odgovarajućih formi komunikacije kojima istraživači ne bi nagovarali ljude na donošenje određenih odluka, već bi im pomogli da saznaju sve što je poznato o nekoj temi i tako ih uverili da postupe na osnovu raspoloživih dokaza.

Istraživači ističu kako je najvažnije imati iskrene motive i podatke predstaviti dovoljno jasno i u celosti, uz tačno navođenje informacija.

Oni strahuju da bi uporno ubeđivanje, praćeno pojednostavljivanjem činjenica, koje se iz takozvanog klikbejt novinarstva prelilo i u naučnopopularne sadržaje, moglo da naškodi poverenju koje građani gaje prema naučnoj zajednici. Umesto dosadašnjeg pristupa, oni predlažu novi – komuniciranje dokazima – uz pet konkretnih preporuka.

Ne ubeđujte, već informišite.

Uobičajene tehnike komuniciranja „funkcionišu“ ako jedino što želite da promenite jesu nečija uverenja ili ponašanje. Međutim, da li je to ono što treba da bude cilj naučnika?

Na početku pandemije, istraživači Univerziteta Kembridž anketirali su stanovnike iz 13 zemalja – od Južne Koreje do Meksika – i pitali ih kojim izvorima informacija veruju.

Pokazalo se da su ljudi prilično osetljivi na to kakve namere i interese imaju komunikatori.

„Njima je važno da prodaju vest, a ne da pruže istinu“, rekao je jedan od ispitanika iz Velike Britanije o novinarima.

Drugi ispitanik izjavio je da veruje „da Vlada postupa po savetima stručnjaka i da iskreno brine o stanovništvu“.

Nature je izdvojio i komentar ispitanika iz Japana koji smatra da „Svetsku zdravstvenu organizaciju finansira Kina“, dok, nasuprot tome, prevladava veliko poverenje u prijatelje i porodicu, jer „oni nemaju razloga da nas lažu“.

Sve ovo, kako se navodi u spomenutom članku, govori nam da su, osim stručnosti, za sticanje nečijeg poverenja  neophodni i iskrenost i dobre namere.

Isto važi i za naučnike.

Ni oni ne treba da očekuju da će im neko tek tako poverovati na osnovu toga što su stručni u nekoj oblasti, već je važno da budu otvoreni, da ne prikrivaju konfliktne situacije i da bez ustručavanja istaknu ograničenja sa kojima se suočavaju.

Govorite onako kako zaista jeste, bez prikazivanja lažnog stanja. Ljudi nikada neće biti informisani ukoliko im ne ponudite relevantne podatke. Svi smo u izvesnoj meri pristrasni i često manipulišemo informacijama.

Zato nam je ponekad teško da prihvatimo nešto što se kosi sa našim idejama.

Ali komunikatori koji se oslanjaju na dokaze moraju da se suprotstave ovim porivima i ponude širok spektar evidencije.

U javnoj sferi, kao i u naučnoj literaturi, dokazi se uglavnom iznose samo delimično. Osnovni argument je to što se smatra da ljudi ne mogu da prime mnogo informacija odjednom.

Komuniciranje dokazima 2

Ipak, ako podatke predstavljate u pisanoj formi, umnogome im možete olakšati. Na primer, rezultate nekog istraživanja moguće je prikazati u tabeli, umesto da oni budu samo navedeni u tekstu.

Ovim putem uporedo bi se videle posledice propisanih mera tokom pandemije, pa bi javnost mogla da uoči koristi i štete po ekonomiju, životnu sredinu ili mentalno zdravlje.

Ako bi ovi podaci još bili raščlanjeni na podgrupe i po tačno određenim vremenskim okvirima, čitaoci bi jasnije da se upoznaju sa ključnim prednostima i manama predloženih rešenja.

Osim toga, ako naučni komunikatori ignorišu ili potcenjuju ono što javnost smatra važnim – njihovi motivi, a samim tim i pouzdanost informacija biće dovedeni u pitanje.

Kako treba da teče razgovor o onome što ne znamo?

Neizvesnost je sastavni deo znanja, a opet, mnogi se plaše da otvoreno priznaju da postoji i ono u šta nisu sigurni.

Pitanje koje se često nameće jeste, da li je bolje neki podatak izneti tek kada ste sigurni da ste u pravu, ili bi, pak, trebalo bez oklevanja otkriti svoju nesigurnost.

„Recite šta znate, šta ne znate, šta preduzimate da biste nešto saznali, i šta ljudi mogu da učine da bi bili bezbedni, uz opasku da se taj savet uskoro može promeniti“,  rekao je zoolog Džon Krebs predsedavajući britanske Agencije za standarde hrane nakon što se početkom 21. veka njegova organizacija suočila sa brojnim krizama.

Ponudite kvalitetne dokaze. Javnost visoko vrednuje verodostojnost informacija, iako naučni komunikatori najčešće kao prioritet ističu njihovu razumljivost.

Ova tvrdnja potvrđena i je tokom studije objavljene u časopisu Nature. Istraživači su želeli da saznaju koja forma je najpogodnija za predstavljanje medicinskih podataka.

Zato su ispitanicima ponudili sledeću frazu: „x od 100 ljudi patilo je od nekog neželjenog efekta“, a četiri procenta učesnika prokomentarisalo je da uzorak od 100 ljudi jednostavno nije dovoljan.

Do nesporazuma je došlo upravo zbog loše formulisane fraze, jer naučnici nisu doslovno mislili na 100 ljudi, a ispitanicima, među kojima nije bilo istraživača, pa čak ni studenata, ova formulacija je očigledno zasmetala.

Naime, čak i oni koji nisu stručni u pojedinim oblastima, definitivno primećuju ukoliko neki dokaz ne ispunjava naučne standarde.

Ljudi žele da znaju veličinu uzorka i izvore informacija da bi mogli da procene njihovu relevantnost. Zbog toga im te informacije treba i ponuditi, poručuju autori studije.

Unapred se ogradite od lažnih informacija. Kao što je već spomenuto, mnogi strahuju da će poštovanjem navedenih principa – posebno otkrivanjem složenosti problema i neizvesnosti i nepoželjnih ishoda koje oni sa sobom nose – dati povoda „trgovcima sumnjom“ da iskrive glavne poruke.

Međutim, neka istraživanja o komuniciranju izazova poput klimatskih promena i pandemije koronavirusa pokazala su da ljudi mogu da se odupru dezinformacijama – ali pod uslovom da su na vreme upozoreni.

Prethodno ograđivanje od lažnih informacija (eng. prebunking) podrazumeva predviđanje potencijalnih nesporazuma ili naleta dezinformacjija, a to zahteva dobro poznavanje javnog mnjenja.

Čitajte javne forume i komentare ispod vesti na društenim mrežama da biste znali kako javnost „diše“. Razmislite kakve odluke uglavnom donose građani i koje informacije – važno je znati i u kom formatu su plasirane – bi najpre podržali.

Pokušajte da korist i gubitke posmatrate onako kako ih vide ljudi kojima se obraćate.

Političari i profesionalni komunikatori imaju cilj, ali i obavezu, da nas ubede u nešto, dok bi naučnici trebalo da imaju veću slobodu da prosuđuju o prikladnosti svog obraćanja javnosti.

Glavna poruka interdisciolinarnog tima sa Kembridža glasi da težnja da se „nauka proda“ na duge staze ne donosi dobro ni samom naučnom procesu ni naučnoj zajednici, a da ovakav pristup, ne pomaže ni građanima (pacijentima, javnosti, kreatorima politka) da donose ispravne i na pouzdanim informacijama zasnovane odluke.

Zato je od neprocenjivog značaja komunicirati dokazima, zaključak je članka iz Nature-a. „Možda je paradoksalno, ali nadamo se da smo vas u to ubedili“, navodi se u prestižnom naučnom magazinu.

U saradnji sa Centrom za promociju nauke, „Danas“ predstavlja izabrane priče sa naučnopopularnog portala elementarium.cpn.rs

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.