Kradljivci večnosti

Grad u koji vode svi putevi je, kao i ranije, nemoguće opisati. Može se samo gledati, slušati, osećati, mirisati, doživeti… I to površno. Jer, morate ga, bar sada, u punoj sezoni, deliti s neprebrojivom masom ljudi, ako to važi za turiste, i nešto malo pravih Rimljana, ako je takvih uopšte ostalo. Od deset ljudi koje na ulici zaustavite početnim <I>Mi scusi<I>, devet se izvinjava na engleskom ili nekom drugom jeziku, ili poseže za mobilnim da potraži bilo kakav odgovor. Zato nasumce krivudam ulicama i uličicama, prelazim trgove i pjacete, tražim i (ponekad) nalazim mesta koja me vraćaju u prošlost i drugo, i drugačije, vreme. Šta danas uopšte znače imena ulica Korzo, Nacionale i Kvatre fontane, koje su nekad obeležavale famozni 'bermudski trougao' za šoping beogradskog lepšeg pola? Čoveka i danas ošamuti sjaj preskupih dućana u Via Kondoti koja vodi prema Španskom trgu, na čijim stepenicama i sada, kao i ranije, ko zna zašto, sede stotine parova i pojedinaca. Fontana di Trevi je još pod skelama, i još većom opsadom turista. Oni su, pre svega, beli i žuti. Crni su, ako ih ima, mladi Afroamerikanci. Oni drugi, afrički Afrikanci, i pridošlice iz Jugoistočne Azije, prodaju sve i svašta. Malo ko ulazi u radnje poznatih 'brendova', ali su zato ristorantei, tratorije i taverne prepuni. Kao i osterije, birerije, kafeterije, lokande, pastićerije, salumerije, hostarije, kantine e kućina, đelaterije sa 150 različitih ukusa sladoleda… Pokušavam da dokučim šta rade i kuda hrle svi ti bezbrojni šetači, grupe „modernih varvara“ na čelu s nazovi <I>čičeroneima<I>, ozbiljni posetioci i poslovni ljudi, ulična zazjavala, prodavci uspomena i magle, oni koji to kupuju i retki obični prolaznici. Jesam li ja jedan od njih? Ne uspevam da dobijem smisleni odgovor ni na jedno od ovih i drugih pitanja. Vidim samo da (se) slikaju i slikaju. Selfiji, selfiji, selfiji… Kao da time i tako žele da otkinu i prisvoje makar deo večnosti Večnog grada. S kolegama i domaćinima se predveče polako krećem ka Pjaci del Popolo gde nas u restoranu „Babet“ u ulici Marguta čeka, ispostavlja se, večera za pamćenje. Od svega ponuđenog, pomenuću samo doslovno fenomenalni <I>il pesto alla genovese<I>, začinjen, pored ostalog, izmrvljenim pistaćima. Znatno kasnije, taksiju koji me vozi do hotela-samostana na drugoj obali Tibra, kao nekakav vodič ili čuvar, put i dalje osvetljava pun Mesec, prava <I>Luna rossa<I> Serđa Brunija, Roberta Murolija ili Masima Ranijerija (Tino Rosi je, ipak, bio Korzikanac). Čarolija se nastavlja po izlasku iz taksija koji nije mogao dalje uskom ulicom San Frančesko zbog parkiranih vozila i nekakvog gradilišta. Koračam pažljivo kaldrmom prema mirnom pribežištu u Vili Lante. Pred kućom broj 75a, ispred nevelikih vrata, kao potpuni kontrast (ili možda kontrapunkt?) svim dnevnim zbivanjima, na običnim stolicama sedi četvoro mladih. Na varljivoj svetlosti Meseca izgleda da nemaju više od dvadesetak godina. Razgovaraju veoma tiho. O čemu? Evropskoj uniji, merama štednje, nezaposlenosti, krizi s Grčkom..? Iz kuće dopiru isto toliko tihi zvuci Betovenove muzike! Zvuči nestvarno, kao nekakva nova i drugačija <I>Mondscheinsonate<I>, ili, pak, „Rimski (gudački) kvartet“.