Foto: Stanislav Milojković

Prepodnevna je gužva pred semaforima, iz Starog grada naviru turisti ošamućeni od istorijskih priča koje oprezno počinju od zamka Sforca sazidanog tako da vlastela može lako uteći ako se svetina razjari ili neki neprijatelj napadne s juga.

Priča se dalje razlistava kroz lagume prošlosti, od porodice Viskonti, do renesanse kad zamak preuzima dinastija Sforca. Na kuli od crvenog kamena, časovnik meri naslage vremena od Rimljana, do halapljivog Napoleona koji nije mario za oprez pa je rušio pokretne mostove i zatrpavao odbrambene kanale.

Kroz trijumfalnu kapiju prolazila je posle njega i Austrijska vojska, jedva savladana.

Po vedrom danu, teško je zamisliti trajuće noći uz pogašene sveće, kad se ratovalo, niti kasanje pobedničke, italijanske vojske koja zamak konačno pretvara u simbol grada i teritoriju umetnosti, gde se svaki put oglašava nova izložba u muzejima, a duh velikog Leonarda, ukrasitelja, šetka svežom travom i iz prikrajka nepoznatog sazvežđa, odozgo, gviri u radoznale posetioce.

Tako mislim, dok zaobilazim sve to, tražeći jednu posebnu poslastičarnicu koju sam upamtila, što je teško pregnuće u ovom gradu gde je sve naizgled lako…

Dolazila sam triput u Milano, upoznala njegov aerodrom, železničku stanicu, autobuse, tramvaje i konačno, mnoge ulice koje sam prepešačila, a nijednoj nisam upamtila ime.

Videla sam mu proleće, osetila kišu u njemu, i sada gledam jesen, a on, grad, opet me zbunjuje jer se i sam razlistava poput priče i smanjuje se na potez od parka i starog grada, preko Milanske skale, do trga Duomo, i okolnih ulica koje mi deluju iole poznato. Taj grad mi liči na preveliku rukavicu koja ne može dovoljno da zagreje ruku, a nije podesna ni kao modni detalj.

Koordinate želja koje hodajući stvaram u glavi ipak su detalji punoće razlivene u vidokrugu, i smišljam ih uz veliki trud zanemarivanja večite gužve; popiti kaficu na trgu; gledati golubove, ko zna koju po redu generaciju golubova ispred katedrale koja se dograđuje vekovima i u svojoj neskromnoj, gotičkoj lepoti, štrči upinjući se ka nebu, kao da ga i cepa na nekom mestu, i kao da će se svakog časa lagano vinuti gore; pronaći muzej stripa udaljen nekoliko tramvajskih stanica; zaobići čudnu izložbu o ručnom pravljenju tašnica „Luj Viton“, koga to zanima…?!

I u trenu, kod tog pitanja, shvatim da sam u prestonici mode; ona se ne opaža na ljudima koji prolaze, ona je oprezno postavljena u izloge najstarijeg šoping mola na svetu i dole niz ulicu sa skupim dućanima, levo od katedrale, u nju obični smrtnici mogu samo da zure, ona je dostupna i podatna naizgled, ta visoka moda je zamak građen s oprezom , s nevidljivim odbrambenim kanalima i mostovima…

Ipak, lepe žene prolaze kroz grad, kako bi otpevao DŽoni Štulić, grad je bogat i pomalo hladan, nose se šuškave jakne uz patike na bosim nogama, skromno ali prkosno lepo, i stičem utisak da se vodi neki novi , tihi rat, jer veća je gužva pred ulazima koji označavaju tačke civilizacije, kulture i umetnosti, nego pred izlozima gde izložena roba nema ispisane cene…

Oktobra 2019.

Povezani tekstovi