Vojvođanske čarde, oaze fiš paprikaša i tamburaša 1Foto: Radovan Balać

Čarobna mesta Vojvodine, „lebde u magiji između neba, vode i zemlje“, tim rečima se možda najbolje mogu opisati čuvene čarde na Dunavu, restorani na obali moćne reke, karakteristični za Vojvodinu.

Pogled na reku, baš kao i na ravnicu leči, umiruje i opušta, a specijalitetima od sveže rečne ribe – ribljim paprikašima i čorbama i pečenoj ribi neće odoleti ni najprobirljiviji gurmani. Kad se tome dodaju dobra vina i muzika tamburaša – zagarantovan je nezaboravan provod.

Od Bezdana, pa sve do Beograda očuvale su se i modernizovale stare i napravljene nove čarde, specifični restorani koji su se začeli odvajkada. Prema nekim podacima, 1738. je podignuta najstarija Velika čarda u Bezdanu. Reč čarda, potiče iz persijskog jezika i označava četiri stuba na kojima su građene, kako bi bile izdignute kao svojevrsne sojenice, i tako se branile od poplava. Reč čarda danas se koristi samo u mađarskom i srpskom/hrvatskom jeziku.

Vojvođanske čarde, oaze fiš paprikaša i tamburaša 2
Foto: Radovan Balać

Neke od najpoznatijih čardi na levoj obali Dunava su „Pikec“, „Šebešfok“, „Velika čarda“, „Čarda kod carine“ u Bezdanu, čarda „Harčaš“ i „Zlatna kruna“ u Apatinu, čarda „Kod Braše“, „Dunavac“, „Bata Pežo“ u okolini Novog Sada, „Naša čarda“ i „Pasent“ u Sremskim Karlovcima. Slede čarda „Sidro“ u Beškoj, „Bašta pustolova“- Stari Banovci, „Priča“- Novi Banovci. Sve njih i mnoge druge ovekovečili su Miroslav Božin u knjizi i sa Petrom Latinovićem u TV seriji „Čarde na Dunavu“ poručujući da je boravak na čardi svojevrsna antistres terapija.

Svetski prvak iz „Čarda kod Braše“

Nadaleko poznata begečka „Čarda kod Braše“, prva je na putu nizvodno od Bačke Palanke. Smeštena je na obali Dunava između Begečke jame i sela Begeč. Čarda postoji preko sto godina, na mestu gde pristaje skela koja povezuje Begeč i Banoštor. Čuveni Petar Lapu Braša, ribar s diplomom fakulteta za sport, kupio ju je kao trščaru pre nekih trideset i kusur godina. Nameravao je kaže da tu ribari i u kolibi čuva mreže i drugi alaski alat. Ulovljenu ribu je spremao za prijatelje i, kako je u tome bio uspešan, rešio je da napravi restoran. Tako je počeo, a dogurao je do titule svetskog prvaka u kuvanju riblje čorbe, koju je osvojio njegov učenik! Iako u penziji i dalje ribari, a deca su preuzela vođenje čarde.

„Čarda kod Braše“ specifična je po kuvanju riblje čorbe bez dodatka paprike od čiste ribe i paradajza. Glavni protagonista ovakvog načina kuvanja riblje čorbe, gazda Braša, kada ga pitaju za recept koji uvek bez problema svakom otkrije, jednostavno kaže: „Koliko ribe toliko vode…“

Gostio je Braša šefove država i mnoge ambasadore, sportiste i umetnike i svi su dobro jeli.

Čarde na splavovima

Nizvodno od Begeča i Braše na futoškom Dunavcu usidrena je čarda „Dunavac“. Prema priči vlasnika, 1997. godine su se otisnuli splavom iz Vukovara i birali mesto gde će se usidriti.

Vojvođanske čarde, oaze fiš paprikaša i tamburaša 3
Foto: Bata Pezo

„Krenuli na put, plutali rekom, gledali gde Dunav ljubi nebo i mostovi razdvajaju ono što su nekada spajali. Putovali Dunavom i stigli u Futog da radimo ono što najbolje znamo, da pravimo fiš paprikaš, onako kako smo to godinama radili“. A poznatoje da se u čardama od Bezdana do Bačke Palanke sa obe dunavske strane kuvaju najbolji riblji paprikaši.

Kilometar, dva nizvodno prema Novom Sadu usidrena je još jedna čarda na vodi – Splav čarda „Plavi Dunav Futog“. Restoran je na „živom Dunavu“ i uz ukusne riblje specijalitete goste ljuljuškaju talasi moćne reke, a kroz prozore se vidi kako protiče voda koja stiže od izvora u Nemačkoj, Austrije, Slovačke, Mađarske ….

U Futogu ima još nekoliko restorana na obali Dunava koji nemaju epitet čarde, ali bi to možda uskoro mogli da postanu

Kafane nisu zidovi, već ljudi

Nekoliko kilometara dalje u novosadskom vikend naselju Kamenjar nailazi se čarda „Bata Pežo“, koju je izgradio jedan od najpoznatijih novosadskih ugostitelja čuveni Đorđe Stanisavljev, poznatiji po nadimku Bata Pežo.

Prvu kafanu otvorio je u dvorcu Dunđerskih u Čelarevu, sledio je zatim restoran u Novom Sadu blizu novosadskog SUP-a, „birtija za probrano društvo“, u koji se, po njegovom kazivanju, „dolazilo kao na hadžiluk“ iz cele Srbije i okoline. Bio je prijatelj sa piscima Pekićem, Mihizom, Crnčevićem, Mikom Antićem, slikarom Mićom Mihajlovićem, mnogim glumcima, a u njegovu kafanu zalazli su i Ivo Andrić, Branko Ćopić, Miloš Crnjanski, Stane Dolanc… Nije imao mira i stalno je tražio nešto novo, pa je otvorio kafanu Madera, a onda i čardu na Kamenjaru.

Često je govorio da kafanu ne čine zidovi, nego ljudi koji tu dolaze, a on ih je prema nekim procenama ugostio više od pet miliona.

„U kafanu se nekad nije išlo ni radi jela ni radi pića, u kafanu se išlo radi ljudi. Svaka prava kafana uspešna je zbog ljudi i odnosa koji među njima vladaju, ne zbog enterijera ili ponude“, govorio je čuveni Bata. Tako je on goste iz kafane u centru grada, pa i one poznate, neodoljivim šarmom i pričama uz vrhunska jela i pića, prevodio na dunavsku obalu u restoran koji i danas nosi njegovo ime, odnosno nadimak „Bata Pežo“, iako on već godinama „ore nebeske njive“.

Posle Bate restoran je preuzeo Borko Pekez, a na parkingu se mogu videti automobili sa beogradskim i registracijama drugih gradova.

Novinari kuvali čorbe na Kamenjaru

Na sredini vikend naselja deceniju i po radila je „Čarda Kamenjar“ od istoimenog udruženja sportskih ribolovaca uzeo u zakup čuveni Mićo Zlojutro, vlasnik i direktor „Marketursa“. Okupljao je vikendaše, ali i novinare na takmičenjima u kuvanju čorbi i paprikaša, uz cigansku muziku održavane su večeri poezije, priređivane izložbe slika… Spor oko partnerstva doveo je do njenog gašenja od čega niko nije imao koristi.

Kraj Kamenjara obeležava „Čarda Mačak“, a za one koji ne vole ili ne mogu da idu na udaljena mesta privlačne su gradske čarde – „Kućerak na Ribarcu“ i čarda „Nećko“ na poluostrvu koje se i dalje zove Ribarsko ostrvo ili jednostavno Ribarac. Nedžad Avdalović Nećko, po ugledu na svoju čardu u Bačkom Velikom Selu, sagradio je brvnaru na Ribarcu, ali ni on danas nije među živima, ali je porodica nastavila započeto i modernizovala čardu.

Vojvođanske čarde, oaze fiš paprikaša i tamburaša 4
Foto: Radovan Balać

Preko puta Dunavca na novosadskoj obali je čarda „Liman“, a u gradske čarde spada i „Čarda Akva Doria“, koja se od početka 2000-ih ugnezdila na desnoj obali ispod Petrovaradinske tvrđave, Dunava i mosta Varadinska duga i spada među mlađe rečne restorane.

Na sremskoj strani grada nezaobilazne su i čarda „Dunav Beočin“, u Sremskoj Kamenici „Čarda Sremac“, dok je skroz nizvodno na kraju i čarda „Šaran Petrovaradin“, koju drži istoimeno udruženje sportskih ribolovaca. Mesto na kojem se održavaju takmičenja kuvara na lokalnom i regionalnom nivou.

Kraj i centar sveta

Na levoj obali Dunava čuvene su koviljske čarde „Fazan“ kod manastira Kovilj i možda najpoznatija i najčuvenija čarda „Na kraj sveta“.

Skrivena i ušuškana u netaknutoj divljini, na obali Arkanja, jednog od mnoštva rukavaca Dunava u Koviljskom ritu, čarda „Na kraj sveta“ je oaza nedirnute prirode. Šezdesetih godina prošlog veka manastirsko imanje zakupila je porodica Varenika i otvorila restoran u kući nabijači od zemlje. Decenijama su je držali i proslavili čuveni Pera, a potom i njegov sin Đoka Varenika, nadaleko poznati kuvari šampionskih ribljih čorbi.

„Nije ovo uvek kraj sveta, nekada je i centar sveta, u zavisnosti ko su gosti“, govorio je Đoka. Sredinom osamdesetih godina prošlog veka njenu spoljašnost oslikao je Živojin Miškov, rođeni Koviljčanin, davši joj i naziv koji i danas nosi.

Sadašnja čarda je renovirana stara čarda srušena 2013. godine, jer, kako je tada objašnjavao sadašnji patrijarh Porfirije, nije imala struje ni vode, niti higijenski toalet. Na istim temeljima izgrađena je nova, a zbog rušenja stare bilo je mnogo protesta, a posebno se strahovalo da će zauvek nestati čuvena poruka na zidu: „Ovde su nekada pili i jeli naši očevi, dedovi, pradedovi, čukundedovi, navrndedovi, askurđeli, kurđeli, kurebali i sukurdovi, danas pijemo mi kurajberi“. Ovde se ne navraća, ovde se dolazi“, glasila je još jedna od poruka na zidu, koje više nema.

Vojvođanske čarde, oaze fiš paprikaša i tamburaša 5
Foto: Radovan Balać

„Na kraju sveta“ gostili su se i bećarili mnogi znani i neznani, pesnici boemi, glumci i političari, među njima i pesnik Mika Antić, nobelovac Ivo Andrić, legendarni muzičar Luj Armstrong, šahovski vragolan Mihail Talj, ali i prvi čovek u kosmosu – kosmonaut Jurij Gagarin i mnogi drugi. Svi su mogli da se uvere da se „nekad dobro jelo baš“, kako je pevao Đole Balašević. A tako je i danas, ima za sva čula, oči i dušu, a naročito za miris i ukus.