Hrana u književnosti: Ribe i Buda 1

Beli tolstolobik i jegulja nisu smeli tek tako da progutaju mamac.

Kad je gospodin Ši Su izašao na jezero Hungčen da peca, nije prošlo ni pet minuta, a on je već uhvatio velikog šarana.

Ribe pod vodom odjednom shvatiše da im fali jedan šaran, pa se uznemiriše.

Mnoge su se jasno sećale da je šaran, tren pre nego što je nestao, zaplivao ka površini. Pa gde se to denuo? Stadoše većati ribe.

Najednom se pojavi crni šaran koji se jedared praćnuo iz vode, pa je bio dobro obavešten, te izjavi: „Može biti da je šaran postao besmrtnik i da je već odavno započeo svoj uspon ka raju.“ Čim su čule ovo, ribe se prisetiše mnogih čudnih stvari vezanih za tog šarana. Neke rekoše da je jedan predak ovog šarana, dvadeset sedam kolena unazad, preskočio Zmajevu kapiju, tako da se, s obzirom na to kakvog pretka je imao, moglo očekivati da pređe u red besmrtnika. Druge pak dodadoše da šaranovo ime nosi dobra znamenja – šaran ili krap, a kako se krap piše slično kao kralj, sve i da ne dosegne do raja, on mora postati kralj. Neke opet rekoše da se šaran izdvajao od ostalih riba i po izgledu, i to ne samo po brcima već i po ružičastom repu.

Zlatni karaš se u tišini prisećao svake sitnice koja se desila pre nego što je šaran nestao. Naposletku mu sinu da je ovaj progutao „eliksir besmrtnosti“ u obliku kukice i da je odmah potom postao Buda i zaputio se ka raju. Kad je video da gospodin Ši Su ponovo baca mamac u vodu, on se nečujno prikrao i zagrizao „eliksir“. Osetivši da riba ponovo grize, gospodin Ši Su hitro namota najlon, ali pošto je snažno cimnuo udicu, zlatnom karašu se poderaše usta i on uteče. Čim se vratio u vodu, karaš, sav uplašen, upozori ostale ribe: „Ako ikad ugledate nešto kukičasto, ma koliko da vam se jelo, ni pod tačkom razno ne budite alavi!“

Ko je mogao znati da će beli tolstolobik reći: „Ko bi rekao da ćeš ti takav jadan i neugledan i bez trunke crvene na repu želeti da postaneš besmrtnik?“ Zatim baci pogled na karaševa razderana usta i kaza: „Puka sreća nije dovoljna, nije ti suđeno da postaneš Buda, za to možeš jedino kriviti svoj usud.“

„Kakva si hulja, ne bi ti pomoglo da progutaš ni tonu eliksira“, dodade jegulja.

Po povratku kući zlatni karaš se obrati deci: „One kukičaste stvarčice nisu za jelo. Ako ih progutate, ima da vas žigne da nećete znati šta da radite od bola.“ Njegov sin upita: „Kako ću stasati ako ne okusim bol? Nisu li i Isusa na krst razapeli? A ti! Imao si takvu zgodu, ali ti je iskliznula i to samo zato što se bojiš bola, teškoća i ispaštanja.“

Kad je gospodin Ši Su opet zabacio udicu u vodu, beli tolstolobik i jegulja nisu smeli tek tako da progutaju mamac, pošto su se šegačili sa zlatnim karašem da je šaka jada i da mu je suđeno da bude mizerna ništarija. Obe ribe su se pribojavale da im dobročinstvo nije jača strana i da će teško postati besmrtne, te da će im se zbog toga rugati.

U tom času jedan grgeč spazi „eliksir“ i bez obzira na sve jurnu uvis ka njemu u nameri da ga ćapi, ali zakasni za dlaku, jer onaj zlatni karaš koji se prošlog puta bio otkačio sa udice stiže prvi, smaza „eliksir“ i ode u raj. I tako su ribe, zahvaljujući veličanstvenom podvigu zlatnog karaša, imale mnogo tema za razglabanje. Najviše su, međutim, zažalili beli tolstolobik i jegulja, jer ne samo što su se uplašili da će zlatni karaš, kad postane besmrtan, hteti da se osveti već su korili sebe što su kalkulisali, pa izgubili svoju zlatnu priliku. Zakleše se da će, ako se iznova pojavi, progutati „eliksir besmrtnosti“ bez imalo oklevanja.

Videvši da je uhvatio ribu s poderanim ustima, gospodin Ši Su opsova ribe i njihovu zatucanost. No, vrlo brzo je shvatio da dokle god ima raja na nebu, dotle će biti ribe za ulov na zemlji.

Prevod s kineskog: Bojan Tarabić

(Iz antologije svetske kratke priče Skrati priču, priredio Srđan V. Tešin, Arhipelag, Beograd, 2015)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.