NJih nešto više od hiljadu nije imalo tu sreću da preživi jedan od najkatastrofalnijih zemljotresa koji su potresli jedan, ne samo makedonski, jugoslovenski, već i evropski grad. Na ostatku zida zgrade stare železničke stanice i danas na zidnom velikom satu stoji vreme kada je stao. U 5.17.

U tom gradu na Vardaru sam prvi put bio 1992. kada sam nakratko, u stvari samo jedno popodne boravio službeno. Pošto smo morali odmah da se vratimo, nisam od grada „na Vardarot“ video praktično ništa.

Posle dugog niza godina, negde s jeseni 2014. mislim tačno posle 22 godine, imao sam priliku da u Skoplju provedem dva dana. Ovaj kosmopolitski grad sa burnom istorijom koja seže daleko u prošlost do antičkih i rimskih vremena, priča na otvorenom svoju priču. Samo šetnja centrom grada čije je idejno rešenje obnove središta Skoplja nakon zemljotresa uradio Kenzo Tange, japanski arhitekta, a savremeni skopski urbanisti nakrcali spomenicima i monumentalnim zgradama tako da se grad u perimetru 3,5 kilometra čini muzejom pod otvorenim nebom, i zida se i dalje, sada već u visinu… Monumentalni spomenici podsećaju na Filipa i Aleksandra Makedonskog (pa čak i na njegovu majku), zatim Kirila i Metodija, osnivače glagoljice (prve azbuke), cara Samuila, Kraljevića Marka… Kažu moji prijatelji da Makedonija nikada nije imala toliko konja kao u ovom prostoru, ali izlivenih u bronzi. Lavovi koji stražare na početku jednog od mostova podsećaju na onaj vavilonski… I objektivno, Skoplje je postao grad sa najviše spomenika, ne samo po kvadratnom metru već i po glavi stanovnika.

Ovih dana sam sa prijateljima iz Splita boravio na Skopskom hedonističkom vikendu čije je centralno dešavanje bilo u vinariji Sopot, nekih 40 km od Skoplja na putu prema jugu.

Od bezbrojnih kavana i kafea, od onih iz starih vremena do savremenih, uspeli smo da u „turskoj čaršiji“ koja je sačuvala duh otomanske imperije uđemo u „Kapan An“ koji je tipičan restoran sa orijentalnom kuhinjom i čardakom na kome smo u njoj uživali.

U boemskom delu grada koji starosedeoci nazivaju Idadija, bili smo u kavani „Kamin čamo“. U boemskoj ulici, kavana ne zna im se broj, nismo mogli da uđemo u „Kancelariju“ u kojoj je uvek puno i gde se sklapaju poslovi. U susednoj četvrti, u „Dukatu“ je bilo mesta. Da bi došli do „Furne“ čiji je vlasnik Dejan Atanasovski, poznati restaurator, filantrop i erudita, morali smo na Kapišec (kapišec je inače kapija ka Vodnu, ekskluzivnijem delu Skoplja).

Inače u trgovačkom centru koji lokalci zovu Beverli Hils i u kome je počeo klupski život početkom osamdesetih godina prošlog veka kada je stasavala generacija koja pamti „lepa vremena bivše Juge“ (citiram Boška Sibinovskog, mog domaćina, koji je deo svog studentskog ali i radnog perioda u farmaceutici proveo u Beogradu). U „Mar kafeu“ smo pili kafu i slušali Šopena na klaviru dok je napolju dobovala kiša u ritmu ram tam tam…