Upleteni u svetsku paukovu Mrežu

Posle kontoverznog otkrića da naše „brljotine“ na Facebooku više nikada neće biti u potpunosti izbrisane sa ove društvene mreže, kao i činjenice da Google skuplja privatne podatke koji navodno „ne mogu odvesti nazad do pojedinca“, problem Internet otisaka se pojavljuje preplavljujući tehnološke kolumne Zapada kritikom i osudom nedovoljne privatnosti za posetioce weba.
Piter Flajšer, čovek iz Googla zadužen za ove napade priznaje da IP broj, individualan za svaki kompjuter, može, ako je pravilno iskorišćen dovesti do takvih informacija: o pretragama, kupovinama, interesovanjima, pa i do imena, prezimena, adrese i broja telefona korisnika: ali i ističe da je dostupnost tih informacija nemoguća bez saradnje dva činioca: Googleove dokumentacije i provajdera Internet servisa.
Umesto anonimnosti na koju smo računali, sada znamo da za nama u elektronskom prostoru ostaju bitovi podataka koji, pod određenim okolnostima, mogu postati lični. Komentator Njujork tajmsa postavlja pitanje: ko ima pravo da skuplja ove informacije, pod kojim okolnostima, i šta sme da se uradi sa njima.
Sabiranjem ove činjenice o Googleu sa projektom Google phone, koji među brojnim funkcijama, crta pomoću GPS sistema mapu mesta na kome se nalazite, cela priča dobija novo lice. Kada ova stvar zaživi, Google će sa odstupanjem od 150 do 600 metara moći da kaže gde smo, a svaki put kada pretražujete po mapi, pretraga će biti zabeležena sa drugim poluprivatnim podacima. U slučaju potrebe, Google bi postao izuzetan špijunski softver.
Ipak, zvaničnici ove firme ulažu vanredan napor da objasne da Google iz razloga privatnosti koristi različite aplikacije, i da bez združivanja podataka prikupljenih na prijavljivanju na G mail, i softvera za mape, Google samo „vidi“ poziciju telefona, ali ne može da kaže čija je. Čini se, ova opravdanja neće zaustaviti lavinu osude. Ona ne traži činjenice i konkretno stanje stvari, ona često kritikuje i raspravlja o pukom potencijalu.
Šta Google zaista može? U slučaju potrebe, i sa veštim tehničarima – gotovo sve. Ali, da li se ti podaci zaista razlikuju od onih na Facebooku, gde uz naše pravo ime i prezime, apsolutno svi koji slučajno zalutaju dobijaju uvid u privatne podatke – i nas – i naših prijatelja? Da stvar bude zgodnija, na ovoj društvenoj mreži ljudi su podeljeni na podmreže – po školi koju su završili, zemlji u kojoj žive, poslu koji obavljaju, što je, uz sliku, sasvim dovoljno da neko bude pronađen. Što se tiče Google-a, napadi koji su mu upućeni očigledno su produkt rivaliteta sa firmama kao Yahoo i Microsoft. Uz jednak trud proizvođaču Windowsa mogu se staviti zamerke na privatnost .NET pasoša, ili onlajn registracije softvera, kada bi za osudu bio njihov red, a ne red njihovog narastajućeg rivala.
Postati onlajn, kako ističu neki komentatori, u svetlu ovako shvaćenog rukovanja privatnošću, znači ući u prodavnicu i videti se na kamerama. Sve dok nešto ne ukradete, niko neće obraćati pažnju na to ko ste vi. Ipak, u slučaju da je potrebno, samo vaš lik će rekonstruisati sve što je potrebno da budete pronađeni (kao dve kleptomanke sa narodnog protesta). Kao u tržnom centru, budite svesni da vas neko gleda i beleži vaše poteze. Kao i u svakodnevnom društvenom opštenju, vi na Internetu pokazujete sebe, pa možda i istinitije, jer nemate utisak kao da ste posmatrani. Internet je baš kao taj kamerman koji je snimao dve devojke kako po gradu pustoše modne radnje, a zatim ih putem YOUTUBE-a identifikovao i dozvolio da budu ismejane. Internet je još jedan način postojanja modernog sveta, i nije nimalo anoniman.
Korišćen u svrhe pedofilije, aukcijskih prevara, webcam špijuniranja i sličnih zloupotreba, on postaje opasno oružje, te je neophodno nad time imati kontrolu. Sasvim je logično da mora biti uključeno i prikupljanje privatnih podataka. „Zbog Njih, a ne Nas“, reći će neki, ali, da li to zadovoljava?