Tor Pedersen: Kako sam obišao 203 zemlje i naučio da je ljudska dobrota granica koju niko ne čuva

Tor Pedersen je oduvek imao strast prema putovanjima i izazovima.

Ideja za ovu neobičnu misiju došla je iz jednog mejla koji mu je poslao otac.

U njemu je bio link ka članku o ljudima koji su obišli sve zemlje sveta – ali nijedan od njih to nije uradio bez letenja.

To je bila iskra.

Pedersen je sebi postavio cilj: da poseti svih 203 zemlje, bez ijednog leta i sa budžetom od svega 20 evra dnevno.

Svoj put je započeo 10. oktobra 2013. u 10 sati ujutru, napustivši rodnu Dansku – i svoju tadašnju devojku Le (40), lekarku, koju je ostavio kod kuće.

U tom trenutku je verovao da će putovanje trajati četiri godine.

Umesto toga, potrajalo je devet godina, devet meseci i 16 dana.

U maju 2023. završio je svoju misiju, a u Kopenhagen se vratio dva meseca kasnije – u julu iste godine.

„Bilo je trenutaka kada nisam znao hoću li ikada završiti. Osećao sam se kao da sam uhvaćen u vremenskoj kapsuli. Sve se menjalo, a ja sam stalno bio na putu“, rekao je Pedersen.

Njegovo putovanje obuhvatilo je vozove, autobuse, brodove, kamione, pa čak i hodanje peške – kroz džungle, pustinje, planine i gradove.

Na tom putu suočavao se sa bolestima, birokratijom, samoćom, ali i neizmernom ljudskom dobrotom i solidarnošću.

Danas, iz svoje kuće u Danskoj, kaže da tek sada polako shvata razmere onoga što je uradio.

„I dalje se navikavam na ideju da ne moram više da idem nikuda. Da mogu da ostanem. I da sam, uprkos svemu, preživeo“, kaže uz osmeh.

Za Gardijan je dao veliki intervju i opisao kako je izgledalo njegovo putovanje.

„Iako sam često imao osećaj da sam rođen barem jedan vek prekasno – u vreme kada više ništa nije ostalo da se otkrije i snimi – u meni je i dalje tinjala potreba za avanturom. Godine 2013. otkrio sam da niko još nije uspeo da neprekidno proputuje sve zemlje sveta bez korišćenja aviona. Bila je to šansa da učinim nešto što niko pre mene nije.

U to vreme sam imao tridesetak godina, stabilnu karijeru u brodarstvu i logistici, tek sam upoznao divnu ženu, a većina mojih vršnjaka je već imala decu. Ipak, ideja me nije napuštala. Sa 34 godine sam krenuo na put — i nisam se vratio kući skoro celu deceniju. Evo šta sam sve naučio tokom ovog izuzetnog putovanja:

Ljudska dobrota je zadivljujuća

Jedne hladne decembarske večeri stigao sam u Suvalki, najhladniji grad u Poljskoj. Bez SIM kartice, sa samo imenom i adresom na papiru, lutao sam po snegu tražeći pomoć. Vrata mi je otvorila žena koja je govorila engleski i odmah me pozvala unutra. Ponudila mi je hranu, krevet i ujutru me otpratila do autobusa za Litvaniju. Potpuni stranac mi je pružio utočište – bez ikakvog očekivanja zauzvrat.

Prirodna lepota Lesota me ostavila bez daha

Lesoto je bila 106. zemlja na mom spisku, ali jedna od najposebnijih. Cela država se nalazi iznad 1.400 metara nadmorske visine. U mestu Semonkong sam se našao usred zelenih planina, svežeg vazduha i kristalno čistog neba. Tu su i Maletsunjane vodopadi – gotovo 200 metara visoki slapovi koji su sijali na suncu. I bio sam tamo potpuno sam.

Otpornost ljudi je fascinantna

Tokom prolaska kroz Zapadnu Afriku, tri zemlje – Gvineja, Sijera Leone i Liberija – borile su se sa najvećom epidemijom ebole. Ipak, već nakon sat vremena u Sijera Leoneu, pozvan sam na svadbu – muzika, ples, osmesi. U najtežim okolnostima, ljudi nalaze načine da se raduju, vole i povezuju.

Izolacija je najveća greška

U Danskoj, gde sam rođen, svi biraju mesto što dalje od drugih u javnom prevozu. Ali u Africi, sedeti pored nekoga znači stvoriti zajednicu – deljenje hrane, priča, briga o deci. Kada sam pomislio da će me vozač ostaviti na kontrolnom punktu, žena iza mene mi je objasnila da je to bila taktika da zbuni vojnike. Tada sam shvatio: u tim uslovima, svi smo bili tim.

Postoji razlika između onoga što želiš i onoga što ti je zaista potrebno

Putovati gotovo deset godina bez pauze iscrpljuje dušu. Posle dve godine sam „udario u zid“, ali sam morao da nastavim. Naučio sam da mi nisu potrebne stvari – već veze koje sam stvorio sa ljudima širom sveta. Sve ostalo je bilo prolazno.

Za povezivanje sa ljudima nije potreban zajednički jezik

Na vozu od Belorusije do Moskve, niko nije govorio ništa osim ruskog. Ipak, smejali smo se, delili hranu i votku. Pregovarao sam cene pokazivanjem novčanica, nalazio smeštaj gestovima, a često bi me osmeh deteta izbavio iz najmračnijih trenutaka.

Sporo putovanje otkriva pravu veličinu sveta

Let između Londona i Njujorka traje nekoliko sati, ali ako ideš brodom i autobusima – vidiš prelaze iz pustinje u šumu, iz sela u grad, iz reke u okean. Granice su retko oštre – ljudi s obe strane često jedu istu hranu, govore sličnim jezicima i dele kulturu.

Putovanje je najintenzivnije obrazovanje

Putujući, stalno si pod pritiskom da naučiš: kako se snalaziti, prepoznati opasnost, komunicirati bez jezika, pronaći osnovne stvari. Vratio sam se sa znanjem o jezicima, geopolitici, humanitarnom radu, geografiji i, najviše – o sebi. Otišao sam sa 34 godine, vratio se sa 44 – ali prema onome što sam proživeo, možda sam zapravo mnogo stariji.