Trst: Skrivene tajne voljenog grada

U  autobusu je bilo tek desetak putnika, a od vozača koji radi za slovenačko preduzeće, a poreklom je iz Bosne, saznajemo korisne informacije o tršćanskim atrakcijama, plažama, restoranima, šoping centrima… Kaže nam da ponekad u Trstu čeka i po šest sati na povratak, pa to vreme iskoristi da šeta duž mora do dvorca Miramare koji je nekoliko kilometara od centra grada.

Granica između Slovenije i Italije je zamišljena linija – nema zadržavanja, niti policijske i carinske i sanitarne kontrole. Da ste u Italiji primetite tek po natpisima na benzinskim pumpama, hotelima i prodavnicama duž puta. Kroz Trst se autobus kreće veoma brzo vijaduktom dugačkim nekoliko kilometara na kojem nema raskrsnica i semafora. Zatim se vozimo gradskim ulicama pored mora, Trga ujedinjenja, Grand kanala, srpske crkve Svetog Spiridona, i zaustavljamo se na glavnoj autobuskoj stanici.
Pošto smo u Italiji, a ogladneli smo, naravno, da smo potražili piceriju. Odlučujemo se za jedan restoran u starom gradu ispred kojeg čeka desetak ljudi na red za stolove, ali je to garancija da je hrana dobra, a cene povoljne. Posle desetak minuta sto je slobodan i naručujemo obroke od testa koji se u Italiji razlikuju od naših po tome što retko kada sadrže više od tri sastojka.

Uglavnom su to paradajz, mocarela i bosiljak, jer se tako odaje počast italijanskoj crveno-belo-zelenoj zastavi. Pice su zaista izvanredne, a kada plaćate na računu se, pored pojedenog i popijenog, pojavi još jedna stavka – „coperto“. Ovaj dodatak koji i nije tako mali (dva evra po osobi) zapravo je uračunati bakšiš za konobara.
Sledeće naše odredište je čuveni trg Ponte roso na kojem su od šezdesetih do početka devedesetih trgovali Italijani i Jugosloveni. Naši zemljaci su dolazili u Trst, koji je bio „kapija Zapada“ da kupuju farmerke, patike, šuškavce, najlon čarape, kafu, delove za automobile i sve drugo čega nije bilo u socijalističkoj Jugoslaviji.

Sada je ovaj trg kao i svaki drugi, bez tezgi, gužve i verve, čak i tužno prazan.
Pošto u Trst nismo došli zbog trgovine, uputili smo se autobusom gradskog prevoza ka dvorcu Miramare koji se nalazi na jednom od uzvišenja na obali s kojeg se vidi ceo Tršćanski zaliv. Ceo kompleks je čaroban, uključujući vrt, stepeništa, fontane, samo zdanje i njegovu unutrašnjost.

Dvorac je izgrađen za austrijskog nadvojvodu Maksimilijana i njegovu suprugu Šarlotu od Belgije, ali njima se nije dalo da uživaju na ovom mestu, jer je bečki plemić pogubljen u Meksiku, a princeza je mentalno obolela i vratila se u postojbinu.

Za kraj jednodnevnog boravka ostavili smo posetu pravoslavnoj crkvi Svetog Spiridona u vreme večernje službe na kojoj su, osim Srba, bili prisutni i drugi pravoslavni – Rusi, Rumuni, Ukrajinci… Hram su 1869. godine izgradili bogati Srbi – trgovci i brodovlasnici, uglavnom poreklom iz Boke i Hercegovine. NJihovih potomaka više nema, ali su devedesetih godina, pristigli neki drugi Srbi, najviše iz Požarevca i okoline, tako da se naša kolonija u ovom gradu održava i obnavlja.