Foto: Privatna arhiva/Nadežda Radović

Popodneva smo provodili gledajući na tom terenu Žućine (Radivoja Koraća) treninge. Nema brdašca koje smo skidali, već dugo tu je benzinska pumpa. Nema ni košarkaškog terena. Umesto njega mrtvi tržni centar. U tržnim prostorijama oblepljenim pak-papirom dremaju stanari – lokacija je dobra, stan jeftin, iako nije predviđen za stanovanje. Suviše je tržnih centara a malo onih koji mogu da kupuju. Ovi manji, takorekuć lokalni, osuđeni su na propadanje. Već sam mislila da će i taj tržni centar srušiti kao što je srušen košarkaški teren. Onda je u jednom od nesuđenih butika svoje štafelaje smestila slikarka Kristina Jablanović.

Umetnici znaju da udahnu život, da unesu smisao u besmisao, red u haos.

Kristina nema ličnu istoriju u ulici Zdravka Čelara. Ona se rodila 1992, ne pamti antiratne demonstracije „Poslednje zvono“. U ovoj ulici smo iz sveg glasa vikali „Beograde, probudi se“, „Beograde, stidi se“. Ali energija svih tih protesta i radosti izbija iz njenih slika. Ne znam da li mesto koje umetnik/umetnica odabere nužno obeležava njegovo/njeno delo, tek kod Kristine se baš to događa.

Najuzbudljiviji su njeni portreti. Neviđen spoj dobra i zla ili preciznije svega što muškarac/žena može biti, obe strane ličnosti koju jedinka nosi na istoj slici. Kristina kaže da je ponekad lik nekog čoveka toliko ponese da mora da ga naslika, da fizički oseti dvojstvo koje on/ona u sebi nosi.

Ni pred njenim pejzažima posmatrač ne ostaje ravnodušan. Jasno je šta slika ali sasvim neobično kojim sredstvima postiže da u vama izazove pomisao da je upravo to htela da predstavi.

Možda, možda bi ovi kojima su usta puna kulture mogli, uz mala sredstva da ožive mrtve prostore grada a mladim umetnicima dadu elementarne uslove za rad. Svima bi nam bilo lepše.