Ćevapčići i rakija

Ovaj postupak predstavljao je preokret u odnosu na politiku ranije vlasti DS, koja je nastojala da uvek predstavi svoju dobru poziciju u zapadnim krugovima i odlično hendlovanje odnosa sa zapadnim diplomatama. Ali istinu za volju, premijer Vučić, gledajući u globalu njegove spoljnopolitičke aktivnosti, sem sporadičnih istupa poput replike Ediju Rami o nezavisnom Kosovu, više se istakao u pozitivnom organizacionom svetlu. Naročito, imajući u vidu da se najvećim „propustom“ na grandioznom kineskom samitu smatra to što je kasnio prevod kineskog premijera, jer prevodilac nije na vreme ušao u kabinu.

Međutim, Vučićev ministar Aleksandar Vulin nastavio je modu „ed memoara“ tvrdeći da SAD „stoje“ iza puštanja Šešelja iz Haškog tribunala. Najdalje je sada isprednjačio predsednik Tomislav Nikolić, pošto je na intervju nemačkog ambasadora jednom dnevnom listu, u kome Hajnc Vilhelm, između ostalog, tvrdi da podjednako voli ćevape i rakiju, kao i da ga u Srbiji baš ništa ne nervira, uzvratio izjavom o gafu i nediplomatskom ponašanju. Nikoliću je zasmetalo što je Vilhelm rekao i da nije razumeo da je komesar Johanes Han tražio od predsednika Srbije priznanje Kosova, iako je bio prisutan. A da je to Han tražio, Nikolić je izjavio na početku medijske ofanzive početkom decembra na RTS, dok je u novembru kada je komesar posetio Srbiju samo saopštio da „ova vlada i ovaj predsednik neće priznati Kosovo“.

Deo analitičara smatra da Nikolić ovakvim nastupima traži pažnju javnosti i teži jačanju svoje prilično oslabljene pozicije – i to sličnim potezima kao i 2012. kada je Dačićevoj vladi prosleđivao rezoluciju o Kosovu, koja je usvojena u parlamentu u izmenjenoj formulaciji i ipak poslužila kao neka vrsta polaznog dokumenta za briselske pregovore i postignuti sporazum. U delu obaveštenih izvora pak tvrde da, uprkos napisima u štampi, Nikolić sa premijerom nema nikakvu komunikaciju, ni papir o Kosovu, što ne znači da se neće tako nešto i pojaviti. Upada u oči da je Nikolić otvorio kosovsku priču baš kada su se pominjali prevremeni predsednički izbori, u kojoj varijanti bi se, je li, Ivica Dačić uselio u kabinet na Andrićevom vencu, a u sedište Nemanjine u MSP zaseo neizbežni Boris Tadić. Očekivalo bi se da ovaj sastav relaksiranije gleda na odnose sa Prištinom. Ali, javnost Srbije sa pravom treba da očekuje da njeni državni zvaničnici ne vode unutrašnje bitke na račun spoljne politike i odnosa sa drugim zemljama, posebno velikim silama.