Crna Gora je posle dobijanja pozivnice za članstvo u NATO početkom decembra prošle godine, čime je napravila veliki korak u onome što je sebi postavila kao prioritetni nacionalni interes, konačno mogla da krene u rešavanje svoje unutrašnjopolitičke krize. Osnovni razlog krize je razlaz Demokratske partije socijalista (DPS) premijera Mila Đukanovića i Socijaldemokratske partije (SDP) predsednika parlamenta Ranka Krivokapića.
Dugogodišnja koalicija DPS-a i SDP-a omogućila je, pored ostalog, realizovanje nacionalnog cilja, koji je definisala politička elita u Podgorici – obnovu državnosti, a potom početak, do sada relativno uspešan, pristupnih pregovora sa Evropskom unijom i dolazak Crne Gore na prag članstva u NATO. DPS i SDP su, s druge strane, odgovorni i za ozbiljne manjkavosti kada je reč o vladavini prava, što je osnovna zamerka EU u procesu pristupanja Crnoj Gori. Vladajuća elita je, takođe, doprinela i podelama, ako ne i polarizaciji crnogorskog društva.
Još jedan razlog krize je i nepoverenje većeg dela opozicije – koja se više ne može olako stigmatizovati kao „prosrpska“ – u zvanične institucije, a akutni izraz tog nepoverenja jeste bojkot rada parlamenta i zahtev za formiranje prelazne vlade, na protestima koji su organizovani od minule jeseni. Na prvi pogled, makar u javnosti u Srbiji, moglo je izgledati da će na sednici crnogorske skupštine biti izglasano nepoverenje vladi. Ali svako ko je iole upućen u političku karijeru Mila Đukanovića zna da on sebi ne dopušta poraze, a pogotovo ih sam sebi ne priprema – jer upravo je premijer zakazao sednicu na kojoj je njegovom kabinetu izglasano poverenje. Ključnu podršku takvom ishodu dala je stranka Pozitivna Crna Gora, suverenističke i građanske orijentacije.
Ranko Krivokapić i najjača opoziciona koalicija Demokratski front – koju su nedavno državni mediji prozvali da su četnici – takvo glasanje i sledstveno rekonstruisanje Đukanovićeve vlade pred redovne izbore koji se očekuju na jesen nazvali su „političkom korupcijom“. I to je izraz pomenutog nepoverenja u institucije i legitimnih sumnji u njihovu legitimnost. Ne može se, međutim, reći da Đukanović opoziciji – i to čitavoj opoziciji – pozivom da uđe u vladu nije načinio ustupak, koji ona može da iskoristi ili ne. Stvar je procene rizika da li bi navodno konstruktivnim ulaskom u vladu opozicija donela promene na korist Crne Gore, prevazilaženje unutrašnjih podela, ili bi bila uvučena u sistem vladavine koji se veoma dugo održava. Druga opcija je vaninstitucionalna borba koja takođe nosi svoje rizike.
Preuranjene su ocene o pobedi Đukanovića, bez obzira na istoriju njegovih političkih trijumfa. Kakav god bio rasplet, sigurno je da je jedina opcija koja će imati – neophodnu – podršku Evrope biti u skladu sa prioritetima koji su postavljeni za Đukanovićeve (dosadašnje?) ere. U to spada i napredak u unutrašnjim reformama, koje su neophodne kao implementacija tih prioriteta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
