Granice krivice Nemačke

On je znao da bi uspostavljanje partnerstva s Nemačkom, što je podrazumevalo nadoknadu štete, koje će pomoći da se unaprede kapaciteti Izraela, moglo i te kako da pomogne da se obezbede garancije za opstanak Izraela.

Naravno, davanje odštete, što je proces koji je počeo 1952, služio je i interesima Nemačke. Najbolji način da se povrati međunarodni legitimitet nakon Drugog svetskog rata bilo je javno pokajanje za gnusne zločine koje su počinili nacisti i pomirenje s jevrejskom populacijom širom sveta. Ali, argument za uspostavljanje potpunih diplomatskih odnosa nije bio tako jasan. Bojeći se da bi takav potez mogao da osujeti njen odnos sa arapskim zemljama i samim tim njen cilj održavanja nepristrasne politike na Bliskom istoku, Vlada kancelara Ludviga Erharda pružala je do 1965. otpor pritisku Izraela da se uspostave potpune veze. Ipak, bilateralni odnosi su sjajni u poslednjih pedeset godina. Nemačka je najveći trgovinski partner Izraela u Evropi i generalno treći po veličini, posle SAD i Kine. Nemačka je i među najpouzdanijim saveznicima Izraela, a primer koji potkrepljuje tu tvrdnju jeste njena uloga najvećeg snabdevača oružjem. Kancelarka Angela Merkel je žestoki branilac Izraela, što se vidi iz njenog obraćanja Knesetu 2008, kada je bezbednost Izraela identifikovala kao suštinsko obeležje nemačkog nacionalnog interesa. Ali se takođe ispostavlja da je Nemačkoj sve nelagodnije zbog toga što mora da nastavi da podržava Izrael, čak i kada je jasno da je njena politika očito kritički orijentisana. Da li bilateralni odnosi mogu da istrpe rastuću plimu antiizraelskog sentimenta u Evropi, sedamdeset godina od oslobođenja Aušvica?

Danas se u međunarodnim institucijama i anketama zapadnog javnog mnjenja upravo osporava legitimitet Izraela zbog njegovog lošeg tretmana Palestinaca. I Jevreji i Nemci su se iznedrili iz Drugog svetskog rata kao poraženi i osakaćeni narodi, ali su Jevreji imali dobre moralne temelje, dok Nemci nisu. Ipak, u anketi globalnog javnog mnjenja, koji je 2013. sproveo Bi-Bi-Si, Izrael se rangirao kao jedna od najmanje popularnih zemalja – bio je samo iznad Severne Koreje, Pakistana i Irana, a Nemačka je bila najpopularnija. Opseg te inverzije najbolje se vidi iz sve veće raširenosti sramnih poređenja politike Izraela prema Palestini i nacističkog tretmana Jevreja. Studija koju je u januaru napravila fondacija Bertelsman pokazala je da 35 odsto Nemaca nema problem da povlači paralele. Rezultati ankete su takođe pokazali da 58 odsto Nemaca veruje da prošlost treba da se ostavi istoriji, a 62 odsto ne odobrava današnju politiku Izraela, što je možda nagoveštaj promene.

Pošto je izraelsku politiku sve teže odbraniti, volja Nemaca da oblikuju nacionalnu politiku koja je nezavisna od krivice za Holokaust postala je još jača. Pesma „Šta mora da se kaže“, koju je 2012. napisao pokojni nobelovac Ginter Gras, možda je neozbiljna i kliše, ali dosta ukazuje na sve veći zamor nemačkog društva paralizovanjem sećanja na Holokaust. Gras nije samo predstavio Izrael kao „pretnju po svetski mir“, već je i ukazao da je dugo ćutao prosto zato što je verovao da zbog svog porekla „ukaljanog mrljom koja se ne može izbrisati“ nema prava da govori istinu. Kao i Gras, i Nemci, naročito mlađe generacije, sve više napuštaju pretpostavku da duguju Izraelu da i dalje budu njegove tihe, nepokolebljive pristalice. Zapravo, dok desničarska vlada Izraela pokreće inicijative da zauvek sahrani rešenje o postojanju dve države, Nemci se pridružuju Evropljanima u glasnom protivljenju izraelskoj politici u Palestini. Istorijska krivica nije više adekvatna da bi se Nemačka naterala da podrži nerazumnu politiku Izraela, naročito kada ova politika pravi žrtvu od druge grupe – Palestinaca. Aktuelni lideri Izraela treba to da znaju.

*Autor je bivši šef izraelske diplomatije. Sada je potpredsednik  Međunarodnog centra za mir Toledo

Copyright: Project Syndicate, 2015.

www.project-syndicate.org