Grčki izbori

Ciprasova popularnost, istina, nije neokrnjena, što je normalno s obzirom na to da on već neko vreme nije opozicioni političar. Važnije je to što je Cipras, istovremeno, popularniji od svoje partije. Zbog toga mu neće biti lako da posle glasanja 20. septembra formira onakvu vladu kakvu bi želeo.

Pošto je nedavno podneo ostavku na premijersko mesto usled podela u Sirizi, odnosno pobune njenog „levljeg“ dela, Cipras je odbacio koalicionu saradnju svoje stranke sa Pasokom i Novom demokratijom, a te partije su u najvećoj meri odgovorne za današnje finansijske probleme Grčke.

Ciprasova popularnost delimično se može objasniti upravo nepopularnošću ovih partija. Grci, iako ne mogu biti zadovoljni aranžmanima sa kreditorima, prihvataju, kako bi se to u Srbiji reklo, realnost, a poslednje što žele jeste povratak nekih ranijih političkih garnitura. Za razliku od ličnosti i partija koje simbolizuju prošlost, Cipras takvo opterećenje nema.

Realnost jeste da uprkos nezadovoljstvu rigidnom politikom Evropske unije, pre svega Nemačke, većina u Grčkoj ne želi radikalne promene sa nesagledivim posledicama. Izlazak iz evrozone, što je bila alternativa prihvatanju „spasa“ iz EU, vodio bi u veliku neizvesnost.

Cipras je odbacio i saradnju sa „pobunjenicima“ iz Sirize koji su osnovali partiju Narodno jedinstvo i sa Komunističkom partijom Grčke za koju analitičari navode da pripada nekom drugom vremenu. Zlatna zora je, podrazumeva se, takođe neprihvatljiva za saradnju.

Prihvatanje Ciprasa i Sirize bez njenog „levljeg“ dela od većine Grka predstavlja dugoročno etabliranje te partije, što je prirodan demokratski proces. To je nastavak obračuna prosečnog Grka sa „dinastijama“ koje su vladale decenijama. Međutim, ako se rane prognoze obistine, Cipras neće moći da formira vladu bez daljih kompromisa Sirize koji bi bili nastavak procesa etabliranja. A kompromis sa „levljima“ nije izgledan.