Hrišćani u opasnosti

Prema Međunarodnom udruženju za ljudska prava, osamdeset odsto slučajeva represije po verskoj osnovi širom sveta u 2012. bilo je usmereno na hrišćane. Porast diskriminacije hrišćanskih zajednica u zemljama u kojima vekovima žive može se u velikoj meri objasniti intenziviranjem islamističkog ekstremizma i usponom političkog islama nakon „arapskog proleća“. Pošto su islamističke partije preuzele vlast u regionu, hrišćanska manjina je postala meta talasa zastrašivanja i diskriminacije.

Tako na primer, 26. februara na pijaci u Bengaziju u Libiji pripadnici moćne islamističke milicije su opkolili na desetine egipatskih koptskih hrišćana, koji su identifikovani po istetoviranom krstu na desnom zglobu, nakon čega su ih stavili u pritvor, mučili i pretili im smrću. Sveštenici su takođe napadani u Tripoliju, a crkve su spaljivane. Sve to šalje jednu jasnu poruku – nemuslimani nisu bezbedni u Libiji.

Iako Libija nema značajnu versku manjinu, stotine hiljada Egipćana živi i radi u ovoj zemlji, u kojoj je propovedanje hrišćanstva nezakonito i u kojoj možete biti optuženi da širite hrišćansku veru samo zato što imate Bibliju. Ali se stiče utisak da egipatska vlada pod kontrolom Muslimanske braće nije naročito željna da zaštiti svoje hrišćanske državljane u Libiji.

To odražava situaciju koja je na sličan način sve gora za hrišćane u Egiptu, gde oni čine oko 15 odsto stanovništva. Početkom aprila u Katedrali Svetog Marka u Kairu (sedištu koptske crkve u Kairu) sahrana četvoro hrišćana koji su ubijeni u sektaškim neredima nekoliko dana ranije pretvorila se u haos, tokom kojeg je više hiljada ožalošćenih napadnuto dok su pokušavali da izađu iz crkve nakon službe.

Hrišćani krive Muslimansku braću ne samo za to što su dozvolili egipatskim muslimanima da ih nekažnjeno napadaju, već što su dozvolili i upotrebili zapaljivu antihrišćansku retoriku. Tako na primer, na prošlogodišnjem otvorenom mitingu za predsednika Mohameda Morsija, sveštenik Safvat Hegazi upozorio je da će egipatski muslimani „proliti krv“ na hrišćane koji „proliju vodu“ na Morsijev legitimitet.

Sirija, koja je nekada srdačno dočekivala hiljade hrišćana koji su bežali iz Iraka, koji je bio poprište rata, prolazi kroz analognu promenu, pošto građanski rat, koji sve više poprima karakteristike sektaškog, stvara strah i nepoverenje među narodom. Iako su hrišćani uglavnom težili da ostanu neutralni u konfliktu, postepeno su uvučeni u njega, neki tako što su uzeli oružje u ruke, a neki kao žrtve otmica i nasilja.

Melkitski grškokatolički patrijarh Grigorije III nedavno je rekao da je od 2011. više od hiljadu hrišćana ubijeno, dok je više od 40 crkava i drugih hrišćanskih institucija (škole, sirotišta i svratišta) oštećeno ili uništeno. Pojedini ocenjuju da je iz Sirije pobeglo 300.000 hrišćana.

Štaviše, negativne posledice beskrajnog konflikta u regionu destabilizuju Liban, zemlju koja nudi hrišćanima ustavnu garanciju političke reprezentacije. Oko 400.000 izbeglica, od kojih su mnogi sunitski muslimani, uključujući odbegle pobunjenike, prešli su granicu iz Sirije, te su produbili sektaške tenzije i zapretili da poremete krhku društvenu i političku ravnotežu u Libanu.

S obzirom na to, Martin Tamk sa Univerziteta Gotingen ukazuje da na Bliskom istoku za hrišćane ne postoji više alternativa, sve više odlaze u Evropu i Severnu Ameriku. Ako se taj trend nastavi, Bliski istok će postepeno da izgubi svoje hrišćanske sazive. Da bi sprečili takav tragičan ishod, zapadni lideri moraju da preuzmu na sebe aktivniju ulogu u pružanju podrške za zaštitu hrišćanskih manjina širom arapskog sveta.

Autor je potpredsednik Komiteta za spoljne poslove Evropskog parlamenta

Copyright: Project Syndicate, 2013. www.project-syndicate.org