Humanizacija birokratije

Mi danas nazivamo despotom turskog, kineskog cara, i za tu titulu vezujemo predstavu o nečem okrutnom… To je vladar koji vlada hirom, dvorjani pred njim padaju na kolena, a on, da bi se zabavio, naređuje svojoj telesnoj gardi da udave sve one koji su desno od njega, a nabije na kolac sve one koji su sa leve strane“.

Šta je rezultat našeg vekovnog boravka u takvim despotskim društvima? To da, evo, ni u 21. veku još nismo u stanju da stvorimo savremeno društvo i državu. Naši društveni odnosi ostali su fosilizovani u fazi „porodičnih i klanovskih veza“, što je bio društveni model primeren plemenskim zajednicama! Mi smo i dalje bez individualnih inicijativa, bez spremnosti i sposobnosti za saradnju, bez slobodne volje, bez svoga „ja“, otuđeni od svih onih „drugih“ koji nisu naša porodica, bez tolerancije. Da bismo upoznali sebe, to kakvo nam je društvo i država, to kakve su nam želje i potrebe, misli i osećanja, moramo, kako kaže Konte, kao prvo, konačno „upoznati svoju istoriju“! Bilo koju društvenu strukturu možemo razumeti samo ako smo u stanju da shvatimo kako je ona nastala. Svrha naučnih objašnjenja (za razliku od guslarskih) jeste da pokažu zašto pojava nekih događaja nužno povlači pojavu drugih događaja, zašto se, ako je dato prvo, mora pojaviti i drugo. Validan deduktivni dokaz je takav da, ako su premise tačne, zaključak ne može biti pogrešan.

Specifično ljudski put, omogućen pojavom konceptualnog mišljenja i simboličkog jezika, jeste put kulturne evolucije. Kultura kao celina služi potrebama vrste. Ona može biti oskudna, prosta, visokorazvijena, ali je mora biti. Sva ljudska društva imaju tehnologiju (alate, mašine), društvene sisteme (ustanove, običaje), verovanja (mit, magiju, religiju, umetnost, filozofiju, nauku tj. znanje). Kultura je sistem u kome uzajamno deluje sve na sve.

Pored biološke evolucije pojavila se vremenom i „sociološka evolucija“. U toj evoluciji, da bi čovek preživeo unutar neke grupe (a ne kao pojedinac!) počeo se stvarati „socijalni mozak“, tj. splet neuronskih mreža u našem mozgu, koji je bio zadužen za direktno orkestriranje naših činova i radnji u odnosima sa drugim ljudima u grupi, a danas u državi – počele su da se pletu „sociološke neuronske mreže“. Sociologija i epistemologija znanja mogu da nam pomognu da registrujemo koje sve ideje nismo razvili i nismo prenosili s generacije na generaciju kroz vekove, koje su to brojne „sociološke neuronske mreže“ koje nismo razvili, a čiji nedostatak upravo bitno usporava naše napore da se razvijamo.

Despotski sistem je u kvalitativnom smislu različit od robovlasničkog i feudalnog sistema. Birokratski despotski aparat je sprečio razvoj trgovačkog i industrijskog kapitala, a to je značilo i izostanak kapitalizma i moderne nauke. Komunizam, koji je bio forma despotskog sistema, pokušao je da „humanizuje birokratiju“ i u tome nije uspeo. Verovati da je moguće humanizovati birokratiju isto je što i verovati da postoji perpetuum mobile.

Kao primer strukture (jedne od mnogih!) koja je prevela ljude iz plemenskog u savremeno društvo stoji i srednjovekovni „ceh“, tvorevina zapadnih država. Ceh, gilda, tj. savez zanatlija, bio je forma udruživanja ljudi unutar koje im je prolazio čitav život – njihov i život njihove porodice. Cehovi su okupljali ljude povezane ne samo interesima proizvodnje i prodaje dobara i interesima socijalne borbe, nego i povezane staleškom pripadnošću, zatim radi pravne zaštite, organizacije slobodnog vremena, ali i radi svekolike uzajamne pomoći. Pripadnost cehu razvila je kod njegovih članova brojne „sociološke neuronske sklopove“ i bila je skopčana sa kolektivnim osećanjima njihovih članova, koji su bili ponosni na svoje udruženje, revnosno su čuvali njegov ugled i autoritet, učestvovali na sastancima i donosili zajednička rešenja, branili vlastito dostojanstvo punopravnih birgera pred patricijem i plemstvom. Majstor ceha je u radu tražio i nalazio ne samo izvor materijalne blagodeti, nego ga je rad unutar takve strukture ispunjavao i zadovoljstvom. Zanat je bio majstorstvo, a ono pak umetnost, artizam. Srednjevekovni zanatlija je unutar ceha, za razliku od proletera novog vremena, u procesu rada izgrađivao svoju ličnost.