Ignorancija fondacija

Osim saopštenja i predstavljanja njihovih dobrotvornih akcija ili održavanja raznih tribina, građani gotovo da uopšte ne znaju ni kako se fondacije finansiraju, ni na šta stvarno troše novac, ni ko i kako odlučuje kako će prikupljena sredstva biti podeljena. Do pre nekoliko dana nije se znalo čak ni to koje su fondacije veće, a koje manje.

Sada, zahvaljujući spremnosti ljudi u Agenciji za privredne registre da nam pomognu u sortiranju finansijskih izveštaja, znamo tačan redosled prvih 20 fondacija po visini prihoda. Znamo i još nešto: ako fondacije nešto ne vole, to je onda da iko zaviruje u njihovo poslovanje. Serija Danasovih tekstova o radu 10 najvećih fondacija u Srbiji izazvala je dve potpuno oprečne reakcije među „pogođenima“: kod jednih refleksni odbrambeni impuls, a kod drugih hermetičku zatvorenost.

Prvi su reagovali demantijima, baveći se najmanje bitnim delom čitave priče – svojim platama, pravdajući se da zarađuju daleko manje nego što smo objavili. Da razjasnimo stvar, objavljeni podaci su iz zvaničnih finansijskih izveštaja i dobijeni su podelom rashoda za plate sa ukupno prijavljenim brojem zaposlenih. „Problem“ je u tome što neke fondacije nisu evidentirale sve svoje stalno zaposlene radnike u finansijskom izveštaju, kao i to što se ispostavilo da većina zapošljava puno ljudi po ugovoru o delu, a takvi radnici se ne prijavljuju u izveštaju. Mnogi su telefonom „ispitivali“ zašto se bavimo baš njima, šta nameravamo sa dobijenim podacima i tome slično, a ima i onih koji su se čudili otkud nam uopšte lista najvećih fondacija u Srbiji. Na kraju je većina odgovorila tek delimično, izostavljajući one cifre koje iz jednog ili drugog razloga nisu želeli da podele sa građanima.

Gora je ipak druga grupa. Ona koja je prosto ignorisala sva postavljena pitanja i odbila svaku komunikaciju na temu svog rada. Još gore je što tu grupu čine dve najveće fondacije u Srbiji – jedna koja pripada Dragici Nikolić, supruzi predsednika Republike Tomislava Nikolića, i druga koja pripada Džordžu Sorosu i Sonji Liht. Njima se pridružila i Panonija, 10. fondacija po veličini u Srbiji, koja se bavi informisanjem na mađarskom jeziku. Reklo bi se da nemaju ništa zajedničko, osim odbijanja da građanima kažu bilo šta o sebi i svom novcu.

Otkud tolika netrpeljivost prema javnosti? Otkud potreba da se ćuti? Šta se time krije? Nemaju li građani pravo da znaju ko i s kojim ciljem daje novac koji se koristi u opštekorisne svrhe? Nemaju li pravo da znaju kuda ide njihov novac, koji daju tim istim fondacijama? Izgleda da nemaju.

Dok je tako, biće teško razlikovati dobrotvora od „dobrotvora“ i opštekorisno od prosto – korisnog.