Levica i desnica u novim okolnostima

PRE { text-indent: 2.5cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }PRE.western { }PRE.cjk { font-family: „Droid Sans Fallback“,monospace; }PRE.ctl { font-family: „FreeSerif“,monospace; }P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt;

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Siriza je levičarski opredeljena stranka koja se protivi merama štednje koje su nesporno štetile najširem građanstvu, jer nisu doticale privilegije zbog kojih je zemlja na prvom mestu i u problemu. NJen stav prema migrantima je pozitivan. Koalicija radikalne levice se takođe bori protiv islamofobije i antisemitizma. Kako je moguće onda da je Siriza našla partnera u stranci Nezavisnih Grka čiji je lider Panos Kamenos, na primer, svojevremeno izjavio da „Jevreji u Grčkoj plaćaju manje poreze u odnosu na ostale Grke“? Partija nezavisnih Grka je antiimigrantska i antisemitska, sušta suprotnost Sirizi. Koalicija otuda što ideologije više nemaju nekadašnju važnost. Praktični programski koncepti i napuštanje ideološkog diskursa jesu moguće rešenje u konfliktu sa poretkom koji se percipira kao eksploatatorski ili čak totalitaran. Koalicija levih i desnih partija postoje i otuda što se teži povezivanju po najvažnijem, ekonomskom, pitanju. U slučaju Grčke, manje je bitna uloga pravoslavne crkve u javnom životu, pitanje migranata ili odnos sa Turskom. Bitniji je zajednički negativan stav prema međunarodnim kreditorima, ali i Nemačkoj kao najsnažnijoj državi EU i stav da štednja nije predstavljala interes grčkog naroda i da se iz začaranog kruga gomilanja dugova mora izaći.

Klasična podela na levicu i desnicu, prema kojoj desnica, stavom da je društvena stratifikacija, odnosno nejednakost, prirodna, trajna i normalna, podržava kapitalistički poredak, ne stoje. Čak je i radikalna mađarska nacionalistička partija Jobik protivnik globalizacije, međunarodnih investicija i štednje, u korist domaće proizvodnje i snižavanja poreza. Francuska nacionalistička partija Nacionalni front pozdravila je svojevremeno pobedu Sirize, a Marin Le Pen oglasila se stavom da pobeda ove koalicije „predstavlja prvi rezultat patnje bez presedana kao posledice politike EU“. Politika Nacionalnog fronta, pod Le Penovom, zaokrenula je prema protekcionizmu, kritici globalizacije i kapitalizma, mera štednje i kritici EU. U programu ove desničarske stranke mogu se pronaći levičarski stavovi poput potrebe nacionalizacije banaka i davanja finansijske pomoći slabo plaćenim radnicima. Sličnost u retorici nacionalista i levičara je takođe upečatljiva i svodi se na potrebu nacionalne obnove i identiteta, što je nedosledno imajući u vidu načelno nadnacionalni karakter levice za razliku od konzervativaca koji u nacionalnoj državi vide stecište.

Kraj istorije koju je tendenciozno i prerano označio Francis Fukujama pobedom liberalne demokratije (liberalnog kapitalizma) kao večnog sistema nužno, samo po sebi, proizvodi antagonističke kontratvrdnje. Međutim, nije alternativa u jednom obliku koji će nas tobože sve spasiti, a čiji je recept napisan pre dva veka. Sve je češći slučaj isključivanja starih ideoloških podela u korist saveza koji naglasak stavljaju ne na ideološki spektar potencijalnih partnera, već na problematičnost uspostavljajućeg evropskog poretka, te tako biraju saradnike prema tom kriterijumu.

Uz povećanu ideološku ambivalentnost, nezadovoljstvo građana širom Evrope sve češće uspevaju da mobilišu radikalne opcije, antiestablišmentski pokreti ili stranke, bilo desničarske, poput pojedinih skandinavskih partija, Danske narodne partije ili Nacionalnog fronta u Francuskoj i levičarski, poput Sirize ili Podemosa u Španiji. I tu dolazimo do najvažnije sličnosti naizgled nespojivog: antistatus kvo stava oličenog u sagledavanju EU kao do krajnosti birokratizovanog aparata, koji u ovakvom obliku više nije u stanju da odgovori na rast siromaštva, društvenu nejednakost i krize u pojedinim, ali sve većim, delovima Starog kontinenta. Pitanja po kojima se razilaze jednostavno su sada manje značajna i nedovoljna da bi se od savezništava odustalo.

*Autor je sociolog