Ima dr Živorad Minović pravo da misli o sebi šta mu je volja. Kao i svaki drugi smrtni čovek. Može biti da je sebe doživljavao kao spasioca „Politike“, ali ja sam ga kao novinar-dopisnik toga lista iz Leskovca (punih 29 godina), doživeo kao – dželata sa osmehom boje trule dunje!
Da se razumemo, ne bi dr Minović bio na čelu „Politike“ da se nisu složili oni koji su morali da se pitaju. Možda Milošević u toj priči nije ni upitan, ali se ništa nije moglo dogoditi što nije u dosluhu sa njegovim idejama.
Rušio je dr Minović sve pred sobom samo da bi opstao na vrhu piramide. Godine 1989. zatražio je i sproveo u delo čist diktat, naredio je raskid radnog odnosa sa pojedinim novinarima-dopisnicima, jer su u novom, Miloševićevom dobu, potrebni – kako je obrazloženo – „novinari mnogo šireg senzibiliteta“. Tako sam i ja udaljen iz redakcije. To je od dr Minovića direktno zahtevao Zoran Janaćković, tadašnji najmoćniji čovek MOK SKS u Leskovcu, koji je po Miloševićevom naređenju došao iz Beograda da sredi „neposlušne“, smeni nekoliko funkcionera, da „nepodobnim“ novinarima kaže pravu meru njihove moći. O tom Janaćkoviću, o njegovoj bahatosti, raskalašnom ponašanju, dok je bio prvi ambasador u Makedoniji, objavio je knjigu Zejnel Zejneli, novinar „Politike“, koji je radio u toj ambasadi!
Umesto da brani novinare „Politike“, koji nisu napravili nikakvu grešku, dr Minović ih je, bez griže savesti, ostavljao bez posla. (U isto vreme kada sam morao da odem iz „Politike“ („sporazumni raskid radnog odnosa“, iako to nisam želeo), udaljen je takođe „sporazumom“ i Đorđe Pilčević, tadašnji izuzetni dopisnik iz Užica.)
Odlukom Suda udruženog rada – posle mnogo peripetija – vraćen sam u redakciju! Dr Minović je tu presudu prihvatio, pošto njegov novi pokušaj da me pošalje za dopisnika „Politike“ iz nepostojećeg dopisništva u Đakovici (Kosovo i Metohija) nije uspeo!
Dr Minović je bio primoran da mi isplati sve zaostale zarade! Njemu, dr Minoviću i njegovim satrapima, ništa nije falilo. Vladao je i dalje, dok je „Politika“ propadala. Bili su to sramni dani toga lista!
Možda uz jednu utehu: oni koji su došli posle vas, „Politiku“ su dalje obezličili, desetine novinara iz same redakcije i, sem nekoliko izuzetaka, sve dopisnike proglasili su – tehnološkim viškom, a njihove porodice ostavili da se bore za golu egzistenciju!
To se desilo i meni! Iako sam dobijao priznanja, među kojima i dve oktobarske nagrade (Vlasotinca i Leskovca – pre i posle Miloševićeve vladavine, kojih sam se javno odrekao), objavljivao feljtone u „Politici“ i drugde, moje knjige nagrađivane (roman „Izabrani snovi“ proglašen za najbolji na Fileksovom konkursu), to nije pomoglo da ostanem u redakciji, a kasnije da dođem do bilo kakvog posla!
Ostaje mi nada da ću bez prevelike gorčine preživeti ove surove dane! Bez posla, bez zdravstvenog osiguranja, polako prelistavam svoje uspomene i čekam dolazak neprolazne tišine!
Danilo Kocić, nezaposleni profesor književnosti i dipl. pravnik iz Leskovca
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
