My Name is Bond

Ponavljam, ja sam racionalista, i ni za šta ne tvrdim da je neupitno tačno ili netačno. Izlažem argumente, i cenim protivargumente. Time što sam za izjave S. Jovanovića rekla da su tačne, ali onda dodala „ali“, autoru sam samo htela da skrenem pažnju da njegovo zaključivanje ima logičkih propusta. On zatvaranje Platonove Akademije navodi kao početak „religijskog crnila“, samim tim valjda i kaže da je Akademija bila jedan od poslednjih stubova odbrane od najezde hrišćanstva i religijskog crnila. Činjenica da su polaznici Akademije Platona i boga Apolona religijski obožavali za mene samo znači da su, uprkos tome što su bili članovi hrama nauke, imali sklonost ka nekakvom onozemaljskom verovanju. Moj zaključak je, dakle: može se religijski verovati u nešto i neko obožavati, a uprkos tome ne skrenuti sa puta logičkog rezonovanja. To uostalom potvrđuju i mnogi veliki naučnici koji su se deklarisali kao vernici, čime se, rekla bih, opovrgava teza da religija i glupost idu rame uz rame, što je moj sagovornik tvrdio.

Citirala sam na veliko zaprepašćenje S. Jovanovića i Bibliju. Citiranje tzv. primarnih izvora je jedan uvrežen metod da se potkrepi nešto što neko (u ovom slučaju hrišćanstvo) zastupa kroz svoje dokumente (u ovom slučaju Biblije). Da sam recimo htela da potkrepim nešto što tvrde izvorne pristalice komunizma ja bih citirala npr. Komunistički manifest u kome se mogu pročitati komunistički svetonazori. Što ne znači da je bilo koji deo Manifesta neupitno tačan ili moralno ispravan, već samo da predstavlja stav komunista, kao što Biblija predstavlja stav hrišćana. Zbog toga za mene i dalje ostaje nejasna tvrdnja S. Jovanovića da hrišćanstvo prezire plodnost, kada ono istovremeno u Bibliji poziva na plodnost. Pri tome, o motivima za „množenje“ u prvom tekstu S. Jovanovića nije bilo ni reči, pa ne razumem zašto je trebalo ja da se osvrćem na to. Bilo je samo reči o plodnosti koju hrišćanstvo prezire, što se meni činilo upitnim.

Ali zanemarimo te sitnice. Dve stvari su vredne polemike. Smatram da autor u svom prvom, a i sada u drugom tekstu u jedan koš baca religiju (verovanje kao lična potreba pojedinca), hrišćanstvo kao jednu od mnogih religija i (SP) Crkvu kao sociopolitičku instituciju. Mislim da ako polemika treba da je plodotvorna i iole naučna, onda treba razvrstati ta tri pojma. Konačno, žaljenje autora da je umesto da kritikujem njega trebalo da kritikujem „pro-Uskršnje“ tekstove, promašuje poentu. Ja nisam kritikovala njegov ateistički stav, pa tako neću kritikovati ni teistički stav drugih. Kritikovala sam njegove neubedljive argumente i pre svega njegov način argumentovanja. Za S. Jovanovića su vernici „zadrti“, religiozni ljudi su „glupi“, hrišćani se „kote poput štakora“. Zasmetala mi je ta (ne)kultura dijaloga i ad hominem argumentacija. Ne isključujem ja da i neki vernici upražnjavaju upravo takvu (ne)kulturu dijaloga, i da nemaju ubedljive argumente za svoje stavove. Ali koristiti nepostojanje argumenata drugog za opravdavanje sopstvene neargumentovanosti podseća me na onaj argument: pa šta, i oni su klali. Ukratko, proglašavati druge glupim, zadrtim ili naivnim nije neophodno. Sasvim je dovoljno imati ubedljive argumente i slediti onu Džejms Bondovu: Live and let die.

Autorka radi na Institutu društvenih nauka u Beogradu